Dve američke nacije

U poslednjoj godini Bušove administracije, koja predstoji, pretresaće se pojedinosti jedne od uzbudljivih epoha u američkoj istoriji. Njen stvarni, uzbudljivi početak, u osvitu novog milenijuma, odigrao se 11. septembra 2001. U tekućoj, primarnoj kampanji, za novog predsednika, možda i prvu predsednicu, očigledni su pokušaji pojedinih kandidata da svojim umerenijim, ili manje odlučnim opredeljenjima, premoste duboku provaliju koja je u međuvremenu podelila američko političko društvo. Bušova administracija vodila je politiku uverenja, uključujući lična, predsednikova, koja su sazrevala uporedo sa znanjima i iskustvom koje je nagomilavao u svoja dva mandata. To nije bila politika kompromisa. Ona se pre oslanjala na konzervativnu republikansku osnovu, nego na napore da se privuče neodlučni centar, u ponečemu pridobiju konzervativniji demokrati, ili doprinese popuštanju napetosti. Time je, između ostalog, liberalima prepušten veliki politički prostor, dotle da su se otvorile rasprave o američkoj budućnosti kao države blagostanja, naročito u onim domenima, poput brige o deci i opštoj medicinskoj zaštiti, koji se dotiču pre osnovne humanosti nego ideologije.
Nedoumice su počele da dobijaju na ozbiljnosti budući da su ih otvarali sami događaji. Ali su one ostajale nepomirljive, u procepima između prioriteta nacionalne bezbednosti i građanskih prava i privatnosti, energetske zavisnosti i političkog intervencionizma, potrebe da SAD svuda u svetu zastupaju i, u okviru mogućnosti, brane načela demokratije i ljudskih prava, i stvarnosti u kojoj su – na čelu s novom autoritarnom Rusijom – krenuli da se umnožavaju populistički režimi koji svoju totalitarizam zasad uspešno prikrivaju novom socijalističkom demagogijom. Ponekad se učini da je 11. septembra, sa simbolima američke bezbednosti, poslovne i urbane kulture, nestala i sposobnost SAD da održavaju uverljivost mita o globalnom demokratskom liderstvu.
Kao protivteža Bušovoj administraciji, liberali su koristili svaku priliku da – otvarajući pitanja o propustima u bezbednosnom sistemu, novom konzervativizmu koji je obuhvatio najvažnije institucije, sve do Vrhovnog suda, opravdanosti rata u Iraku i neuspesima liberalizma, poput kraha sistema zdravstvene zaštite ili lične prezaduženosti – Demokratskoj partiji nametnu stav oštre suprotstavljenosti. Takav odnos na vrhu preneo se na američko političko društvo u celini. Potreba o opštoj zastupljenosti u politici intitucija, uključujući ličnost predsednika, u američkoj politici nije samo demokratsko načelo, koje je često neprimenljivo, a obično zvuči neuverljivo. Ovde se od teško stečene zarade nerado, gotovo bolno izdvaja za državne potrebe. I odatle potiče imperativ o političkoj zastupljenosti. Tim pre je on zaista opipljiv.
Političke podele srušile su i jedan od važnih mostova unutrašnjeg dogovaranja između liberalnih republikanaca i konzervativnih demokrata. Ne samo da su se udaljila suprotstavljena stanovišta o tekućim važnim pitanjima reforme zdravstvenog sistema i, ujedno, legalizaicije, budućnosti i karaktera imigracije, već je sve manje izvesno na koji način će se na njih davati neophodni odgovori koji političko društvo neće dodatno polarizovati. Zasad, gotovo tri četvrtine Amerikanaca smatraju da se zemlja kreće u pogrešnom pravcu, svejedno kojem, budući da se njihovo nezadovoljstvo jednako odnosi na Bušovu republikansku administraciju i demokratsku većinu u Kongresu. Oni koji politiku izdržavaju od nje očekuju, umesto otvorenih debata, jasne odgovore.
Teško je, i nema potrebe, prosuđivati o američkoj politici u onim domenima u kojima ona nema univerzalni karakter i neposredne posledice. Ipak, najtamnija strana američke unutrašnje politike je odnos prema deci. Na tom pitanju liberali neusmnjivo trijumfuju, budući da konzervativci nisu u stanju da ponude alternative. Emotivnoj snazi tog pitanja doprinose i nedoumice o budućnosti dece ilegalnih imigranata.