Dve godine od "Dobrodošli Krajišnici"

Danas se navršavaju tačno dve godine od kada je predsednik, a tada predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić poželeo sramnu dobrodošlicu Krajišnicima nakon 20 godina.

– Dobro došli, Srbi, dobro došli, naši Krajišnici, dobro došli, braćo, dobro došle, sestre, dobro došli svojoj kući. Stigli ste u vašu i našu jedniu Srbiju. Neka je večna slava svim nevinim srpskim žrtvama, živeli Krajišnici, živela Srpska, živela Srbija, uzvikivao je Vučić sa bine na Rači pred oko 20.000 okupljenih na komemorativnom skupu 2015. godine.

Kome je predsednik, predsednik i predsednik Vučić poželeo dobrodošlicu?!

Zaista zvuči komično kada se čuju reči “prognanik” ili “prognanici” sa bine na političkim, političkim ne komemorativnim skupovima (nijedan komemorativni skup političari ne organizuju za pomen žrtvama ukoliko su porodice onih nad kojima je načinjen zločin potencijalni izborni kapacitet) posvećenim tragičnoj sudbini krajišnika nakon 20 godina. Država i njena vlast je trebalo da učini sve moguće napore (“učinili smo sve moguće napore” stalna fraza srpskih vlastodržaca) da prognano stanovništvo iz bilo koje države ili interno raseljeno prilagodi postojećem društvu u njegovoj matici. Danas ne bismo imali nijedno lice ili porodicu koja bi se osećala kao “prognanik” ili “prognanici”, da se srpski vlastodršci u doba jedne velike agonije nisu svađali šta će sa “prognanicima”. 

O negativnom stavu vlasti najbolje svedoče stihovi velikog pesnika i muzičara koji kažu: “Beograde, Beograde, u bodljikave žice nek’ te ograde. Da ne uđu izbeglice velike su izjelice. Izaćiće na ulice, pomeriće nam guzice.”

Ko su danas Krajišnici u “vašoj i našoj Srbiji”?

To su oni ljudi koji su izgubili svoja imanja i kojima su po dolasku u maticu prodavani placevi za izgradnju porodičnih kuća, tamo gde gradnja nije bila predviđena. To su oni koji su bili obeleženi izbegličkim dokumenitma. To su oni koji govore malo glasnije i grublje nego ovdašnje stanovništvo. To su oni od kojih većina živi u nedovršeni kućama i domaćinstvima. To su oni koji nemaju ogradu oko svoje kuće. To su oni koji ni od koga nisu ništa dobili, a ko god je došao u njihovu kuću ili selo mnogo dali. To su oni koji rade na gradilištima i u privatnim firmama po deset sati dnevno, po šest sedam dana u nedelji ne da bi uživali, već da bi preživeli. To su oni koji školuju svoju decu da ne prođu kao oni. Dok Krajišnici nisu došli, mnoga mesta u kojima su se nastanili nisu imala izgrađenu vodovodnu mrežu, Krajišnici su je sami kako su znali i umeli dovodili. To su oni koji nastavljaju da žive ne od prošlosti, već od realnosti, ne od sažaljenja i sramne dobrodošlice, već od rada.  

Pravi Krajišnik nije onaj koji kuka za Krajinom, koji plače za đedovom kućom i prađedovim grobom, a posle toga sedne u “mecu” i odveze se na splav. Krajišnik je onaj koji svoju tugu nosi u sebi i ne promoviše je ni za šta.

Srbi iz Krajine prema njihovim iskustvima i pričama u Srbiji nisu bili dobrodošli. Taman su počeli da žive kao ljudi, kad su im se na mostu spasa, sada mostom “srama”, nasmejali u lice. Srpski političari koji su tada bili na vlasti, kako tada tako i pre dve godine i danas, umesto da se bore za glasove, za fotelje i mandate, trebalo je da se bore za materijal za kuće, za cevi za vodovod, za zemlju propalih preduzeća koju neće prodavati već deliti, za psihološku i motivacionu pomoć osećanja prave dobrodošlice, kako se više niko nikada ne bi osećao da je došao u stranu zemlju. Ali ne tada su Krajišnici smetali i bili su kolateralna šteta.

Danas slavimo dve godine od obesmišljavanja žrtava, prognanih i unesrećenih ljudi kada im je predsednik, predsednik i predsedik sa mosta spasa, sada mosta “srama”, uputio sramne reči sramne dobrodošlice nakon 20 godina.

Autor je student novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu