Dve Hrvatske i dve Srbije

Jednako koliko su građanska Srbija i Hrvatska bliske u istoj suštini zalaganja za suočavanje sa svim zločinima koji su se desili, za procesuiranje istih po aršinima vladavine zakona i presuda na osnovu nepobitnih činjenica, toliko su istovetne vrednosti i praktične potrebe nacističkih Srbije i Hrvatske, u istoj onoj nesumnjivoj meri u kojoj su i Tuđman i Milošević bili identični u svom poimanju sveta.

Dok građani vide ljude, njihova individualna i građanska prava, Tuđmani i Miloševići vide samo „neprikosnoveno ekspanzionističko istorijsko pravo“ svog kolektiviteta, u stalnom su strahu da će njihova nacija biti ugrožena od ove druge, ne vide čoveka, već pripadnika naciona, ili još gore i drastičnije u ovim drugim vide samo četnike i ustaše, ne shvatajući da tako vide zapravo sebe u ogledalu.

Za one koji su kolebljivi, koji su u procesu civilizovanja zastali negde na pola puta, ostaje „popularnost trenda“ kao najznačajniji momenat priklanjanja jednoj od ove dve krajnosti. Za njih istina postaje ono što se dovoljno dugo i glasno čuje i ponavlja. Za ovu većinu često je dovoljno pružiti argument kao što je onaj da svaka država ima „kosture u ormaru“, i da je svakoj državi u interesu svog opstanka ponekad potrebno da uradi ponešto što jednostavno „možda i nije baš najispravnije“ i što zato ne treba pustiti u javnost, kao što i svi mi kao pojedinci imamo svoje tajne o kojima ne želimo da i(t)ko išta zna, jer bi zlonam(j)erni to mogli upotrijebiti protiv nas. Ne dajte da vaša savest proguta ovo gaženje principa čovečnosti. Država ne može da se gradi na gaženju bilo kog pojedinca, ona ne sme da bude iznad ni jednog od nas, jer država jeste tu zbog ljudi, a ne obrnuto.

U Hrvatskoj se opšte legitimnim smatra ideja o vraćanju pod suverenitet delova koji u nekom trenutku nisu bili u okviru hrvatske države. To i jeste legitimno i legalno, imati takav cilj, ideju i potrebu, ali ostvarenje takvog cilja nije samo po sebi ni legitimno ni legalno ako je sprovedeno kako je sprovedena „Oluja“. Reakcija hrvatske opšte i „elitne“ javnosti na oslobađanje Gotovine i Markača ovih dana srozala je Hrvatsku na identitet sa tuđmanštinom, isto tako kao što svako poricanje Srebrenice, Dubrovnika i Vukovara u Srbiji degradira Srbiju na miloševićevizam.

Slabašne su i retke poruke potrebe da se Hrvatska sama obračuna sa zločinačkim udruživanjem, koje je za posledicu imalo progon više od 200.000 stanovnika Hrvatske srpske nacionalnosti, da sama preda ratne dnevnike koji bi pokazali ko je ko, kao što su slabašne i ideje da se Srbija samoinicijativno obračuna sa zločinima koje je neko činio u ime srpstva. To bi bila neka potpuno druga zrelost, svest i civilizacija.

Hajde da budemo u stanju da pomislimo da ne znamo koje je žrtva nacionalnosti, da iza i ispred nacionalne pripadnosti vidimo čoveka. Hajde da ne stojimo u odbrani ili u osudi nekoga samo zato što taj neko jeste ili nije naše nacionalnosti. Ubeđen sam da svako ima sposobnost da oseti saosećanje sa ljudskim stradanjem, stradanjem nekog kao što smo mi, stradanjem običnih ljudi koji traže dobrobit i sreći za svoja domaćinstva i kućanstva, za svoju d(ij)ecu. Ako to uspemo, pobediće ljudskost nad zločinima, pobediće i Srbi i Hrvati, čisti u svojoj plemenitoj uzvišenosti.

Dok se ne zagledamo u nas same, bićemo nedovršene nacije nedovoljno civilizovane da se odupremo istom zlu. Bićemo podesan poligon za potrebe velikih sila, koje će u potrazi za svojim politikama uvek lako potezati našu nedozrelost kako bi preko naših leđa lomili svetsku istoriju, demonstrirali ko je jači u globalnoj areni, ostavljajući nas da se gušimo zaslepljeni u prolivenoj krvi i obostranoj mržnji, uz svu drskost provizorne političke ocene ko je kriv.

Umesto pomirenja, poštovanja svih žrtava i generalno uzdizanja svesti do stepena svojevoljnog samoprocesuiranja zločinaca, Haška presuda je svojim odsustvom pravde u nasledstvo istoriji ostavila samo još više produbljen jaz između građanskog i nacionalističkog u korist ovog retrogradnog. Tako su tuđmanovska Hrvatska i miloševićevska Srbija ionako nedovoljno prevladane, sada sa vetrom u leđa, ponovo u ekspanziji.

Autor je sociolog iz Beograda