Dve smrti u licu jednog društva

Smrt je sama po sebi dovoljno teška, čak i za Tijanića, i treba se u tim trenucima uzdržati i biti pristojan, ne toliko zbog pokojnika (a ima ih raznih) koliko zbog same smrti. I dok je biografija Aleksandra Tijanića nalagala uzdržanost i tihi odlazak tog „lika i dela“, kao izraz te pristojnosti, za razliku od one druge biografije Srđe Popovića, koja je nalagala obavezu javnosti da ta smrt ne bude privatna stvar samog pokojnika, srpsko društvo je reagovalo u skladu sa sobom. Dakle – ružno.

Potpuno fascinirajuće, svi na javnoj sceni, partije, institucije, pojedinci (uključujući predsednika države, vlade, lidere svih partija!?), bez obzira na formalnu ideološku i etičku udaljenost, od krajnje desnice do hipotetičke levice, sve je to u orkestriranoj harmoniji izrazilo svoje divljenje i impresioniranost Junakom Tijanićem! Šta je to nagnalo doajena DS i političkog oca Zorana Đinđića, Dragoljuba Mićunovića, da takođe oda priznanje Tijaniću, čoveku za koga se priča da je ispijao šampanjac tog dana kada je ubijen premijer?

Kako razumeti komemorativno izlaganje predsednika UO RTS-a g. Markovića o pokojnom Junaku Javnog servisa, kojeg, eto, ne bi ni bilo da nije bilo Tijanića? Da li g. Marković uopšte i zna u kakvoj fotelji sedi, ili možda smatra to formalnim priznanjem (dakle neobaveznim) svog lika i dela? I ne samo on, već i svi članovi UO? UNS, NUNS, RRA – da i ne pominjem. Da li se svi oni slažu (i više od toga – prosto su oduševljeni) Tijanićevom programskom politikom RTS-a?

Oni ne znaju za brutalnu militantnost unutrašnje organizacije kuće u kojoj je ukinuta svaka autonomija redakcija i u kojoj se već godinama ne održavaju redakcijski kolegijumi i gde ta unutrašnja autonomija iz devedesetih (ako izuzmemo programsku propagandu) izgleda kao „stara dobra vremena“! G. Marković i ostali članovi UO nisu, kao, upoznati sa izveštajem pokojne Verice Barać o RTS-u? A i što bi to oni znali kad ni državni tužilac za organizovani kriminal još nije stigao da ga izvadi iz fioke? Oni ne znaju ništa o rigoroznim višestepenim hijerarhijskim procedurama formalizovane cenzure unutar kuće? Ti ljudi, kao g. Marković, ne znaju da Javni servis niti je postojao niti sad postoji, i ne znaju da ne postoji više čak ni taj RTS? Ili možda misle da građani ne plaćaju pretplatu pa, eto…. Svi oni, kao i ostatak društva, jedva čekaju da počne testamentalno delo te programske politike Junaka, najavljeno za neki dan, ono „monumentalno delo“ o Ravnoj gori?

Ona druga, privatna smrt g. Srđe Popovića (http://pescanik.net/2013/11/ne-place-se-kad-umiru-junaci/) prepuštena je marginalizovanim medijima, grupama i pojedincima. Uostalom, pre dve godine, smrt blistavog uma Radomira Konstantinovića nije dobila dozvolu Tijanića da uopšte bude objavljena na programima Javnog servisa. Budući privatne, ove dve smrti ta dva čoveka nisu i ne treba da budu u Aleji zaslužnih građana pored Aleksandra Tijanića – to bi bila uvreda koju oni nisu zaslužili. Ali mi građani jesmo zaslužili tu uvredu. Vučemo je sa sobom decenijama, u Vukovarima, Srebrenicama, biografijama Junaka poput Tijanića, Dačića, Vučića i najzad Nikolića. Da, tu su i ostali, ali kako to sve nabrojati i brojati, a ne naći tu možda i svoje ime?

Autor je urednik i reditelj u redakciji naučno-obrazovnog programa RTS-a