Dve Srbije – ponižena i ona koja ponižava

Ne kaže njihov omiljeni predsednik primena, nego kaže implementacija. Da narod razume. Onda ta čudna reč ODIHR. Ko zna šta stoji iza nje. I ne zanima ih.

Tako sigurno razmišlja i grupa meštana Male Krsne, njih 20, koju je snimila ekipa novinara N1 u beogradskoj opštini Voždovac, kako upravo menjaju svoje prebivalište – odjavljuju se u Maloj Krsni, a prijavljuju u Beogradu – za potrebe predstojećih lokalnih izbora.

Mašina koja melje našu stvarnost praveći od nje smesu za oblikovanje po ukusu vladajuće stranke, ne sme i ne može da stane.

Na izveštaje evropskih organizacija koji su potvrdili neregularnosti i krađu na izborima u decembru prošle godine, vlast je odgovorila da se krađa nije dogodila – kakve migracije birača i fantomski glasači, to izmišlja opozicija – ali, bože moj, nekih sitnih nepravilnosti izgleda da je bilo, tako da će se odmah pristupiti implementaciji preporuka za poboljšanje izbornih uslova.

I odoše ove reči u etar sa svih televizija. Da ispune jednu dimenziju naše stvarnosti, onu glavnu, široko vidljivu. A u onoj drugoj, koja liči na naše podzemlje, žive ljudi „poniženi i uvređeni“. Među njima i oni koje te reči ne dotiču, koji jedino žele da napune stomak i prežive.

Prema svedočenju nekih stanovnika Male Krsne, koji su odbili poziv na „ekskurziju“ u Beograd, ljudi koji su taj poziv prihvatili, dobili su zauzvrat neki mali novac.

Nažalost, za njih nije mali, budući da je reč o ljudima koji žive od socijalne pomoći. Do Beograda i natrag voze ih veliki luksuzni automobili, tek kao ilustracija one dvodimenzionalnosti naše svakidašnjice.

Sjaj i beda. Sjaj koji se između ostalog održava i zahvaljujući bedi. Sjaj koji bedi daje tek poneku mrvicu. Da beda preživi, jer je sjaju potrebna.

Ali mrvice moraju ostati mrvice, da bi beda ostala beda. Spremna da za mrvicu uskoči u mašinu za preoblikovanje stvarnosti, kad zatreba.

I tako dolazimo do neverovatno dirljivog prizora. Grupu nesrećnih ljudi iz Male Krsne prati ekipa novinara televizije N1 i postavlja im pitanja koja oni žele da izbegnu, ili na koja odgovaraju škrto, nelogično.

Ne znaju ovi ljudi da je nedavno ista ta ekipa novinara pretrpela diskriminaciju i poniženje od predstavnika vlasti koji su odbili da odgovore na njihova pitanja na konferenciji za novinare, čime je prekršen Zakon o javnom informisanju i medijima. Ali, koga briga za zakon.

On postoji kao slovo na papiru u jednoj dimenziji, a mi imamo i onu drugu u kojoj ne samo taj zakon, nego i mnogi drugi – ne vrede ništa.

Na prvi pogled meštani Male Krsne, odnedavno Beograđani, koji beže od ekipe novinara, i predstavnici vlasti koji na konferenciji za štampu takođe odbijaju da odgovore na pitanja istom novinaru, čime vređaju ne samo njega koji je tu došao da obavi svoj posao, nego i sve gledaoce te televizije – stoje na istoj strani.

Na toj strani su, na prvi pogled, i budući glasači na izborima u Nišu, koji su prijavljeni na više ulica u tom gradu, na nepostojećem broju nula. (O simbolici ove nule moglo bi se ponešto reći.) Na drugoj strani je opoziciona Srbija i slobodni mediji.

Na tu podelu odavno smo navikli. Ali, to je tako na prvi pogled. A zapravo postoje samo ove dve Srbije: jedna ponižena, i druga koja ponižava.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.