Dve-tri slike cenzure o našem trošku

Pošto sam u časopisu Polja na predlog glavnog i odgovornog urednika Alena Bešića priredio tematski broj o Bolanju, odlomak sam, logično, ponudio njemu.

Međutim, odgovor odgovornog – ali najverovatnije ne i glavnog – urednika glasio je da je njegov dogovor s Marjanom Čakarevićem da Polja ne sarađuju profesionalno sa onima koji su ovoga javno napadali te da bi od Alena bilo licemerno da mu Čakarević bude „najvažniji član redakcije“, a da sad pušta moje ili Vladimira Kecmanovićeva, ili čije već tekstove, kad smo Čakarevića javno proglasili nekompetentnim (kao člana žirija Ninove nagrade – prim. urednika).

Polja je časopis u izdanju Kulturnog centra Novog Sada koji se finansira novcem poreskih obveznika. Marjan Čakarević, pak, jeste nekompetentan. On godišnje žirira preko 200 domaćih romana za NIN i 150 zbirki pesama za nagradu Branko Miljković. Sve bi te knjige morao da pročita a one iz finalnih izbora i dvaput, ali ga tolike obaveze ne ometaju da bude i „najvažniji član redakcije“ (ako su tačne reči glodura A. B-a) Polja.

Mada je Čakarević možda genije, pa stiže sve to da radi pošteno, a da ima vremena i za sitnice kao što su privatne obaveze. Ipak, teško da je pošteno, jer, po tvrdnji glodura Polja, on unapred odbacuje autore zbog ličnih razloga, pa bi bilo logično da zbog njih unapred odbacuje izvesne autore i pri žiriranju za najbitniju nagradu za domaći roman godine (da se ne petljam u poeziju).

A nije genije, inače ne bi bio večiti golobradi pesnik i, po svemu sudeći, cenzor, i to po stavci 3b značenja reči „cenzura“ u Velikom rečniku stranih reči i izraza I. Klajna i M. Šipke: „Kontrola koja se obavlja neformalno, u ime uticajnih pojedinaca“, a Čakarević je u Poljima, po crnom na belo sudeći, najuticajniji član redakcije: važniji i od glodura.

Ako su tačne Bešićeve reči – a ja mu, videće se i zašto, verujem – ostaje mi da ipak zakasnelo čestitam NIN-ovom žiriju na članu kao „3b cenzoru“ (o trošku poreskih obveznika) a ne kao nekompetentnom. A on to jeste i utoliko što savremeni domaći roman ne prati sistematski.

U svojoj predoproštajnoj SMS poruci Bešić mi predlaže da zabranu ne shvatim lično; u pitanju je samo književno polje, jednako kao i naš bojkot NIN-ove nagrade. Da, baš je jednako o svom ruhu i kruhu ući u bojkot i trošiti novac poreskih obveznika na cenzuru. A nije to jedini put kod Polja, kao što ćemo videti.

Bešiću sam odgovorio da konstatujem da je dva puta napravio izbor protiv mene; jednom za Lasla Blaškovića, a jednom za Marjana Čakarevića, kao i: „jednom si mi se izvinio i ponudio saradnju, drugi put nemoj (…)“ Građu za ove rečenice dobio sam počev od 3. 12. 2012, kad mi je Alen Bešić banuo u inboks i u život šaljuć mi imejl koje sam zapanjeno pročitao. Koliku grižu savesti ima taj čovek zbog načina na koji obavlja posao da mora da se meni kog lično i ne zna, unapred, sam od sebe, u prvoj poruci, poveri: „Poštovani Igore, pretpostavljam da ste već čuli da pripremam tematski broj ‘Polja’ o Bernhardu za maj-juni 2013, pa sam htio da vas pitam da li ste zainteresovani da se uključite autorskim tekstom i predlozima (…) Takođe se nadam da razumijete situaciju zašto vas nisam ranije kontaktirao, dok je Laslo Blašković bio direktor i glavni urednik KCNS, pošto mi je decidirano naložio da zabranjuje saradnju sa vama, zbog njegovog privatnog sukoba. Naravno, niste bili jedini koji se nalazio na tom ličnom Laslovom spisku. Bespredmetno mi je da uopšte komentarišem to, nadam se samo da to neće ometati našu saradnju (…) (italik. M. I.).“

Bešiću beše bespredmetno da komentariše to što je plaćen da radi poslušnički i preuzimajući odgovornost za cenzuru (bar bi trebalo). Ne čude otud njegovo grizodušje i naivnost u kojoj, tek tako, napismeno priznaje nepoznatom čoveku sopstvene poslovne grehe.

Istog 3. 12. 2012. sam mu odgovorio: „Pozdrav, Alene. Lepo je što ste mi poslali pismo u kojem priznajete da sam bio zabranjen autor u ‘Poljima’. Inače mi je to sve vreme bilo pomalo smešno budući da mene dotični konflikt nije terao na mešanje privatnog i profesionalnog, a jeste pomenutog gospodina, koji mi je i dalje u svojoj takvoj infantilnosti simpatičan.

Više sam se, iskreno, čudio Vama što pristajete da pod takvim uslovima uređujete, ali dobro, ipak je to samo Vaše (…)“

Drugim rečima, sudeći po Bešićevom imejlu – ako je njegov sadržaj tačan – kao cenzora smo imali i tadašnjeg direktora i glodura Kulturnog centra Novog Sada i, donedavno, upravnika Narodne biblioteke Srbije.

To je sve jedan čovek, a imenovan je u Alenovom poslednje citiranom imejlu, iz kog takođe proizlazi da smo demokratsko društvo koje novcem poreskih obveznika finansira cenzuru, koja se, uzgred, podupire i netransparentnim i spornim novcem anonimnog darodavca za NIN-ovu nagradu, jer je bar jedan član njegovog žirija (Čakarević), po svemu sudeći, cenzor.

Kada bi se svim ličnim mešetarenjem u kulturi nastala šteta preračunala, bio bi to smešan iznos u odnosu na neke što neuporedivo krupnijim ogrešenjima namiču ljudi bliski vlasti.

Ali ako se ima na umu da Ministarstvo kulture od vlade dobija 0,6 odsto budžeta – i da se novcem poreskih obveznika sprovodi cenzura – to ne bi smelo da bude nimalo smešno.

Do 2015. sam pozivan kao učesnik u Narodnu biblioteku Srbije (NBS) više puta; na primer, 2013. sam nastupio na Kosančićevom vencu u organizaciji Narodne biblioteke, gde sam rukopis budućeg hita, zbirke priča Beograđanke, sred leta čitao pred oko 150 ljudi. Manje je bitno i ne sudim unapred, ali za Blaškovićevog mandata, počev od 2015, nisam konkretno pozivan na saradnju u NBS.

A sa Poljima sam sarađivao još od 1997. (priča Gaeta, br. 403/404, str. 24), pa i kad je on bio glodur, no pre rečene zabrane (Toplo žuta, 425, 2003, 84-86) i, u nizu navrata, kad je to formalno postao Bešić a prethodni prestao da bude i glodur i direktor KCNS. I ispada da samo zato što ne mislim da je Čakarević vrlo kompetentan i moralan arbitar i dobar pesnik, saradnja duga 23 godine – uz višegodišnju pauzu – otpada, kao da su Polja privatno glasilo, a ne časopis koji finansiraju poreski obveznici.

Polja na španskom znači: ud (polla). Ili će naše državne i pokrajinske institucije odlučno odbaciti cenzuru – ne samo u ovim slučajima nego i inače – ili će pomenuto značenje biti prikladno pre svega za časopis, ali usput i za srpsku književnost, kulturu i celokupno društvo.

Autor je pisac