Dvojici Nikola koji su potpisali za SNS

Nikoli Jokiću: Navijali smo za tebe i navijaćemo, to je jače od nas. Naš si, takav kakav si. Branio sam i tvoje odluke povremenog igranja za reprezentaciju, ali sada nas već vučeš za jezik i okrećeš ljude protiv sebe.

Nikada od tebe nismo tražili da zauzmeš stranu, a ti si samoinicijativno zauzeo onu pogrešnu. To nije subjektivno. Ta strana je pogrešna, mračna.

Govorio si da kada igrač asistira, tada se vesele dvojica.

Tvoja poslednja asistencija je asistencija poenteru koji poentira na tuđoj nesreći, čiji svaki poen nekome donosi suze, bedu, poniženost, primitivizam i nekulturu. Asistirao si igraču koji ne preza da zalepi bananu desetogodišnjaku. Imao si bolje saigrače nekada.

Reklamiraš kladionicu u zemlji u kojoj omladina dreždi ispred kladionica čekajući nekog punoletnog kako bi im uplatio tiket. Prepoznajem ih, bio sam jedan od njih, mladi zavisnik. Spavaš li mirno sa spoznajom da neki šestak daje poslednji dinar džeparca pogađajući hoćeš li postići dovoljno poena i asistencija?

Spavaš li mirno sa spoznajom da je taj poslednji dinar zaradio njegov roditelj ubogim radom u tvojoj ubogoj domovini, koju ubogom čini onaj kojem daješ podršku?

Spavaš li mirno sa spoznajom šta će tek taj šestak založiti kada bude imao više? Spavaš mirno, tapkaš svoju loptu. Podržao si diktatorski režim države za čiju reprezentaciju igraš povremeno.

Dejan Bodiroga nije podržavao diktatorski režim države za čiju reprezentaciju je igrao redovno. A igrao je, vala, i kada su bile sankcije i kada su trenirali u ledenim sportskim halama.

Ne sedi ni za kakvim stolom za kojim se sastavljaju tiketi i omladini ne plasira kocku kao vrednost, već sportski duh, zdravo mišljenje, hrabrost, kulturu, odmerenost.

I evo ga opet, čuje se protiv diktature. Sija svojim likom. Istim onim neiskvarenim, iz naših dečijih soba.

Nikoli Pejakoviću: Kolja, veliki verniče, nisam znao da podržavaš i prave grobovlasnike. Vlasnike naših života, sudbina i duša, koji nas prerano šalju u grobove.

O, ni slučajno da si mi rekao da preterujem, jer potpisao si podršku onima koji su slali tuđe sinove u svoje lične ratove.

To su oni za čija vakta je tvoja zemlja zagađenija od Indije, a to nije nešto što, eto, malo neprijatno miriše. Od zagađenja se umire. Umire se i od zagađenja kulturnog života. Umire se duhovno, a ta smrt je gora od bilo koje druge.

Ako tebi i tvome bendu ide dobro, odakle ta i tolika bezbriga za sve one mlade bendove i muzičare što vape kada će ih Zoran Kesić pozvati i pružiti jedinu priliku da ih narod čuje?

Neukus prema kojem oni nisu vredni slušanja, ni medijske pažnje, razvio je adresat tvoje podrške.

Milan Mladenović je govorio protiv režima, čiji je jedan od najbrutalnijih predstavnika bio baš taj kojeg si ti podržao.

Milanu Mladenoviću i Ekatarini Velikoj je tada išlo dobro. Ali nije bilo dobro većini njihovih sugrađana.

Pravom umetniku tada takođe ne može biti dobro. Mesto mu je uz sugrađane. Kvaziumetnik tada će se prepoznati po svojoj pragmatičnosti da se podredi vlastodršcu.

Umetnika ćemo prepoznati po tome što najviše vrednosti neće relativizovati, ni potčiniti bilo kojem vlastodršcu. U te vrednosti poslednji, a ne prvi, prestaje da veruje umetnik.

Zahvaljujući umetnosti mi smo ih i spoznali. Zahvaljujući umetnosti ćemo ih i sačuvati od svih grobovlasnika. Verujte mi.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.