Dvostruki aršini i Rusije i SAD

U pozadini oba slučaja su, po njemu, etnički konflikti i kršenja zakona. Putinova izjava ne predstavlja zapravo nikakvu promenu ruskog stava prema Kosovu već nastavak ruskog držanja iz vremena pre proglašenja nezavisnosti Kosova. A njegova suština je da Južna Osetija i Abhazija imaju isto toliko ako ne i više razloga od Kosova da postanu nezavisne države.

Treba, međutim, imati u vidu da se Južna Osetija i Abhazija s jedne, i Kosovo s druge strane, ne mogu razumeti van okvira rivalstva Rusije i Amerike na međunarodnoj sceni. Pa je otuda i sledilo: ako ćete vi Kosovo, mi ćemo Južnu Osetiju i Abhaziju proglasiti za nezavisne države. Rusija nije priznavala američku tezu o Kosovu kao izuzetnom slučaju, već je smatrala da će proglašenje njegove nezavisnosti izazvati domino efekat u svetu. Amerika se držala dvostrukog aršina: kod Južne Osetije i Abhazije žestoko se protivila njihovoj nezavisnosti, dok je kosovsku nezavisnost zdušno podržala. Rusija je na to reagovala takođe primenom dvostrukog aršina: priznala je nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, protivi se nezavisnosti Kosova. Ne ulazeći u istorijsku pozadinu pitanja, Rusija je možda imala više razloga za takvo ponašanje budući da se Amerika uplela u zbivanja njoj susednih država (Gruzija, Ukrajina).

Nije, međutim, dovoljno uočeno da postoje veoma krupne razlike i u istorijskom i u pravnopolitičkom smislu između Kosova s jedne, Južne Osetije i Abhazije, s druge strane. Prvo, nijedna od dveju pokrajina nisu u istorijskom smislu pripadale Gruziji. I drugo, Kosovo je, za razliku od Južne Osetije i Abhazije, pod ingerencijom Ujedinjenih nacija. Ne može da se nađe konačno rešenje za Kosovo koje ne bi imalo pokriće UN. U svakom slučaju, istorijske i aktuelne okolnosti su takve da verovatno, u nekim normalnim međunarodnim prilikama, nijednoj strani ne bi išle u korist njihove nezavisnosti.

Najveću zabunu unela je, međutim, Putinova tvrdnja da nezavisnost Južne Osetije i Abhazije nastupa onog trenutka kad je prizna „makar jedan subjekt međunarodnog prava. „Da li to znači, bar indirektno, i rusko priznavanje Kosova, budući da je njegovu nezavisnost priznalo oko 60 subjekata međunarodnog prava? Mislim da ne znači. Prvo, nije vidljivo šta bi iz ugla svog nacionalnog interesa Rusija time dobila. Osobito ako se imaju u vidu etnička vrenja u nekim azijskim jedinicama Ruske Federacije (Čečenija, Ingušetija, na primer). Drugo, sam čin de iure nezavisnosti Kosova, ne zavisi toliko od broja država koje ga priznaju, koliko od eventualnog članstva u Ujedinjenim nacijama. Tajvan su u poslednjih šest decenija priznale svega 23-24 države, a on ipak funkcioniše kao de facto nezavisna država u bilateralnim međunarodnim poslovima. I Kosovo tako može funkcionisati sve dok se za njegov status ne nađe neko trajno rešenje u UN. Da li će i kada do toga doći, bar za sada, velika je nepoznanica.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji