Džilitanje „neprejebivog“ Basare

Jedina razlika je suptilna – da li su njegovi svojevremeni napadi na Miloševića bili dovoljno oštri. Napisah da nisu, ali prihvatam da on svoju hrabrost meri na sopstvenom kantaru. Poštujem kao znak samouvida njegovu prećutnu spremnost da prihvati kritiku zbog ostrašćenosti kojom se okomljavao na mrtve ili politički mrtve „neprijatelje“, od Vuka (ne Draškovića, već Karadžića), preko onemoćalog i umrlog Dobrice Ćosića do svog dobročinitelja Koštunice. Basara nije ni pokušao da ospori taj svoj manir koji nazvah sadističkom nekrofilijom.

Umesto da se stidi, on se ponosi okolnošću da Vučić nikada nije pokušavao da ga ućutka. Pa, Vrhovno biće nije svoju strogost ispoljilo ni na Vesiću, Martinoviću, Rističeviću i inima. Međutim, Olji Bećković je godinama surovo i nemilosrdno uskraćivao pravo na rad. Može li naš junak da uoči razliku između ove dame i sebe u pogledu moralnosti, principijelnosti i nezavisnosti?

Razgalio me je način na koji me Basara opisuje („Glupost, neduhovitost, podnaredničko pokvarenjaštvo i lažljivost su lično njegovi“), jer obnažuje jednu do bola pobesnelu sujetu. Napravih međunarodnu karijeru nespojivu s glupošću, ceo dan provedoh primajući čestitke zbog imitiranja kolumnistovog „neduhovitog“ stila pisanja, a ovih dana odbih da i dalje budem predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva. Uz to, kao „pokvarenjak“ i „lažljivac“ postadoh Vitez poziva, pa se nađoh u društvu, recimo, „plašljive“ Vide Ognjenović, ali ne i „hrabrog“ Basa. Naslućuje li on zašto?

Fenomenološki mi je posebno zanimljiva mržnja koju Basara oseća prema seljaštvu. U samo jednoj rečenici četiri puta s gađenjem ispisuje tu „strašnu reč“ u pridevskom obliku, od toga tri puta u delu u kojem mi postavlja dijagnozu neizlečive duševne bolesti („sindrom podnaredničkog seljačkog pokvarenjaštva koji počinje povišenom temperaturom seljačkog lukavstva i džiberskog makijavelizma, a završava u seljačkom bezumlju…“).

Mene, naravno, lekarska tajna sprečava da razmatram duševno stanje autora ovakve paskvile, a na njemu ostaje da, kad ga pomama prođe, potraži u stručnim knjigama razliku između akutne psihotične epizode, moralnog ludila, psihopatskog kalkulanstva i sličnih psihopatoloških stanja, a posebno fenomena projekcije. Rođen sam na Vračaru, ali volim selo i od seljaka sam čuo mnoge mudre misli, kako direktno, tako i preko Basari omraženog Vuka. A on?

Dođosmo do kraja. Basara se panično plaši što ga jedan penzioner ometa u iskazivanju beskrajne ljubavi Vođi. Međutim, duguje mi zahvalnost za pruženu priliku da drugovima dodatno skrene pažnju na svoju nepokolebljivu odanost (ljubi ga Marko Atlagić, njegov uzor po „otmenosti“ izražavanja). Pa, ako ga se sete, sete …

Autor je epidemiolog iz Beograda