Džon Dilindžer i Kosovo: Lični stav Dragomira Anđelkovića

U jeku velike ekonomske krize, mnogi su bili kivni na sistem, a tim pre na njegov finansijski segment, pa su iracionalno prelazili granice koje bi morale da budu poštovane. Ali zamislite i veći paradoks od toga što su neki čestiti građani, zbog nepravde u društvu, generalno navijali za okorelog bandita, tj. da su mu aplaudirali kada je opljačkao američku Komercijalnu banku (The Commercial Bank) a da su mu zviždali pošto je orobio Prvu nacionalnu banku (First National Bank). Valjda je zločin – zločin. Njegov karakter ne menja to ko je žrtva!

Vratimo se sada sa američkog Srednjeg zapada na brdoviti Balkan. I vrapci na grani znaju da u Srbiji Vučić odlučuje o svemu što mu deluje važno. Nebitno je šta su predsedničke ingerencije, sve što je u dometu moći vladajućih struktura podleže njegovom konačnom sudu.

Takvo ponašanje – pošto se u samodržačkom zanosu ne trudi ni da igra uloge koje bi mu omogućile da autoritarno vlada uz kakvo-takvo zadovoljenje demokratske forme – drastično je izlazilo iz ustavnih okvira i pre nego što je podneo ostavku na mesto predsednika SNS-a.

Dok je to bio, kao lider vladajuće stranke mogao je da se meša u mnoga pitanja za koja nije nadležan predsednik, ali ni tada nije smeo da to radi otvoreno, u svojstvu šefa države. Tim pre je uzurpator vlasti sada, od kada je iz marketinških i drugih razloga u koje neću ulaziti, uradio ono što je još 2017. obećao, tj. povukao se sa čela vladajuće partije.

Zbog svega rečenog, opozicija (prava a ne lažna) s pravom oštro kritikuje Vučića. No, kod mnogih iz njenih redova vidi se raskorak između osnovane osude načina na koji samodržački i neustavno vlada i, s druge strane, prihvatanja nekih njegovih poteza koji predstavljaju još mnogo drastičnije kršenje Ustava Srbije.

Mislim pre svega na odnos prema Kosovu i Metohiji. Sada kada se nastavlja pregovarački proces između Beograda i Prištine, deo opozicije ponovo poručuje da je krajnje vreme da Vučić ispuni obaveze koje je pred Vašingtonom i Briselom preuzeo.

Misli se na početak implementacije tzv. Francusko-nemačkog plana, koji nedvosmisleno podrazumeva faktičko priznaje Kosova od strane Srbije (Beograd bi se prema svojoj južnoj pokrajini, što je jasno navedeno, odnosio kao prema potpuno ravnopravnom partneru u skladu sa principom Povelje OUN o jednakosti suvereniteta svih država).

Tako se ne radi u cilju promene lošeg sistema, već samo zamene, i to pre u mašti nego realnosti, onih koji su njegov noseći stubovi! Ustav Srbije jasno definiše našu secesionističku pokrajinu kao njen deo, a ustavna obaveza svih organa je „da zastupaju i štite državne interese na Kosovu i Metohiji u unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“.

To proizlazi i iz zakletve koju daje predsednik. Stoga, svima koji nisu pravno autistični jasno je šta Vučić radi, hteli oni to ili ne iz svojih političkih razloga javno da kažu.

Ozbiljni pravnici, čak i ako eventualno imaju politički stav da je Kosovo za nas balast koga bismo na neki način valjalo da se rešimo radi „bolje EU budućnosti“, ne mogu da ne ocene da je ustavno neprihvatljivo ono što Vučić radi.

Posle njegovog dvostruko neustavnog prihvatanja plana za kosovsku kapitulaciju Srbije (i zato što je on sam po sebi protivan našem Ustavu, i stoga što Vučić nema pravo da ga prihvati), primera radi, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i nekadašnji lider Demokratske stranke, Bojan Pajtić, nedvosmisleno je poručio: „Imamo profesionalnu obavezu da kažemo da je prekršio Ustav. To bi mogao da pokrene javni tužilac ali u ovakvoj Srbiji to nije moguće“.

Blizak toj oceni je i stav poznate (penzionisane) profesorke Pravnog fakulteta u Beogradu, Vesne Rakić Vodinelić, koja je izjavila da je „prihvatanjem evropskog sporazuma o Kosovu predsednik Srbije Aleksandar Vučić prekršio Ustav u meri u kojoj je priznato Kosovo“.

Vučić se, kristalno je jasno, ponaša u vezi sa našim Ustavom – od poštovanja institucija i osnovnih demokratskih principa do Kosova – kao što je Džon Dilindžder tretirao banke.

A neshvatljivo je, i to do tog nivoa da posumnjam u njihove demokratske namere, da neki od onih koji se na našoj društveno-političkoj sceni načelno zalažu za uspostavljanje demokratske i pravne države u kojoj delovanje vlasti mora biti zakonito i ustavno – gle čuda – na neki način podržavaju ono što Vučić nelegalno čini u vezi sa Kosovom i Metohijom.

Dodvoravajući se Amerikancima, kritikuju ga što brže ne realizuje ono što je obećao a nezakonito je, a ne što i u vezi sa Kosovom gazi Ustav zemlje na čijem čelu se nalazi. To nije odraz borbe za boju Srbiju već (jalove) nade da će uz pomoć onih koji nam otimaju deo teritorije, Kurtu pre ili kasnije zameni Murta.

Legitimno je, šta god ja o tome mislio, zagovarati da Srbija de jure, ne samo faktički, prizna Kosovo, ali to mora da se čini na pravno utemeljen način. Ko misli da je za Srbiju korisno da prihvati plan o odricanju od Kosova, trebalo bi da se zalaže za odgovarajuću promenu Ustava i održavanje referenduma.

Na građanima je, pošto im se kaže šta gube i dobijaju, da odluče da li su spremni da se odreknu naše južne pokrajine koja je od 1999. van efektivne kontrole Beograda.

Srbija je ustavna, a ne mitska država, pa je besmislena argumentacija onih koji tvrde da je „referendum održan 1389.“ i da „oko statusa Kosova nema više priče“. Opet, niko nema pravo ni da iza leđa građana, uz laži tipa one Vučićeve da brani Kosovo dok ga zapravo daje, podriva teritorijalni integritet Srbije.

Uz to, oni koji preko toga prelaze zbog želje da uđemo u tzv. zapadnu porodicu nacija ili zbog svog lično-partijskog računa, vreme je da se krajnje pragmatično zapitaju i to, da li nas sve rečeno uistinu vodi u pomenutom pravcu?

Ustav je kao džemper. Kada se para nema kraja njegovom raspadanju. Ili se poštuje u celini, ili je obesmišljen (što ne znači da je „sveto pismo“ koje ne sme da se menja na predviđen način). Pre će u tom slučaju Vučić, plaćajući kosovsko-metohijskim monetama za opstanak na vlasti zapadnim centrima moći (kojima je, što je i logično, naša demokratska sudbina mnogo manje bitna od sopstvenih geopolitičkih opredeljenja), nastaviti još dugo autokratski da vlada, nego što ćemo biti bliži ulasku u EU zbog prihvatanja i implementacije Francusko-nemačkog plana.

Za bolju nacionalnu budućnost (kako kod je svako od nas doživljavao) možemo da se izborimo jedno mi sami, ako se objedinimo oko platforme demokratizacije Srbije i od toga nerazdvojne reafirmacije zakonitosti i ustavnosti, a ne ako se već danas budemo, i to često neprincipijelno, delili oko onoga što ima smisla da na regularan način dođe na red tek kada ova zemlja postane normalna!

Autor je istoričar i politički analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.