Džulijan Asanž kao Prometej našeg doba

Da li bi bez vatre ljudi umeli da vide dovoljno dobro da istom tom oholniku, koji im je namenio sudbinu Pandorine kutije, podihgnu spomenik u Olimpiji?

Ili da sazidaju hram Artemidi? Kolos sa Rodosa, takođe, ne bi imao svoju svrhu.

Džulijan Asanž je bio u sličnoj poziciji dok je objavljivao poverljive informacije, pre svega, američkih službi.

Ne postoji šansa da nije slutio sa kakvim silama se hvata u koštac. Možda samo nije mislio da će to otići toliko daleko i ugrozi njegov život pod pretnjom smrtne kazne.

Više od decenije ostrakizma, nije bilo dovoljno da se smiri hubris uvređenih.

Šta se desilo za to vreme?

Asanž je uspeo da postane otac, koji sedam godina nije napustio ambasadu Ekvadora u Londonu.

Konačno, 2019. godine mu je ukinut azil i od tada je malu sobu latinoameričke rezidenture, zamenio tesnom spavaonicom infamoznog Belmarša.

Čekajući da Old Bejli odluči o njegovom statusu, Asanž, možda, broji poslednje dane svog života.

Poput Prometeja koji okovan za Kavkaz, ovaj australijanski novinar zatočenik je samoće, a sve, čini se, zbog toga što velike sile ne praštaju velike istine. NJegov zločin je objavljivanje više od četvrt miliona depeša koje je Stejt Department razmenio sa predstavništvima širom sveta, a od kojih je gotovo polovina bila klasifikovana kao poverljiva.

Najglasnije mu se zamera što je obelodanio zločine američke vojske u Iraku, pre svega onaj u kome je 18 nedužnih civila stradalo pod hladnokrvnom paljbom ekipe koja se nalazila u „apaču“.

Ostaje otvoreno pitanje o smislenosti proganjanja Asanža. Toliko godina kasnije, Sjedinjene Države još uvek su namerene da mu sude pred svojim institucijama, da ne shvataju koliko je to sve stvar prošlosti.

Amerikanci su se povukli iz Avganistana, u Iraku nisu ni blizu one aktivnosti koju su imali u trenutku kada je Asanž objavljivao podatke, a i sa Gvantanamom se priča privodi kraju.

Proganjajući Džulijana Asanža zbog onoga što je uradio davno, SAD kao da ne žele da se odreknu bremena prošlosti i same rade na tome da podsećaju ljude o svojim nepočinstvima. Svako pominjanje imena ovog lucidnog Australijanca, bez sumnje referiše na spoljnopolitičko brljanje Amerike koje je u velikoj meri doprinelo da se njeni izazivači probude i da se o njoj počne glasno govoriti kao o zemlji koja uskraćuje demokratiju.

Prosto je paradoksalno zalagati se za slobodu izražavanja dok se ista želi ujaramiti.

Očigledno se Sjedinjene Države ponašaju kao uvređena stranka.

Neko ih je uhvatio in flagranti, a sujeta, koja priliči samo onim najvećima, ne dozvoljava im da nastave dalje. Kao da niko ne postavlja pitanje šta sa Asanžom ako se uspe u ekstradiciji.

Zabrinuta javnost stoji na braniku realnosti takvog ishoda i slute da će ga u Americi sačekati smrtna kazna.

Da li Amerika dobija nešto od toga? Apsolutno ništa, samo će svojim kritičarima dati dodatne, ispravne, argumente kojima će dalje nastaviti da spore američku poziciju u svetu.

Osim što će dodatno opteretiti svoju savest, Amerika nikako neće moći da izbriše prošlost koja se dogodila.

Postoji solidan broj ljudi koji će Džulijana Asanža doživljavati kao heroja modernog doba. NJegova smrt će samo pokazati da stradalništvo slabijeg ne može doneti slavu jačem i verovatno će lupiti šamar realnosti Sjedinjenim Državama.

Poput Vilijama Volasa, smrtna presuda Džulijanu Asanžu zadovoljiće jed osvetnika, ali neće nikoga ubediti da je on kriv jer je objavio poverljive informacije.

Svet je bespovratno promenjen od te 2010. godine do danas.

Desilo se toliko toga, da je pitanje Asanža objektivno moralo da od trna u oku, pre trebalo da postane trepavica koja će sama ispasti.

Naročito u današnjem trentku, Džulijan Asanž znači šansu, koliko i humanost, Sjedinjenih Država. Kako drugačije uspostaviti razliku u odnosu na države u kojima se slobode, iznad svega ljudske, guše, uskraćuju i podređuju nečemu što se čak ni ne može nazvati državom.

Ukoliko odaberu mudrost ispred oholosti, Sjedinjene Države će pokazati da uče na svojim greškama, ali i da ideje slobode i slobodnog izražavanja, koje čine kostur američke priče, žive još uvek.

U suprotnom, neće moći da se pobije argument da „duboka država“ neprašta.

Biće iznad svega jasno dase odavanje tajni plaća glavom, a da su šanse za izbegavanje Orvelovih crnih slutnji gotovo minimalne.

Od toga korist neće imati niko od stranaka u ovom sporu, ni SAD, ni Džulijan Asanž.

Kao što ovo više nije onaj svet, tako ni Amerika ni Asanž nisu oni što su nekada bili. Štaviše, od ogorčenih protivnika možda bi mogli da postanu čak i prijatelji.

Dok senke pogrešnih odluka Sjedinjenih Država polako blede pred sve većim greškama u koracima njenih izazivača, Džulijan Asanž, ako je još uvek čvrst u borbi za istinu, će imati više posla nego ikada pre što je imao sa Amerikom.

Ovo „ako“ je veoma bitna odrednica jer sigurno da posle sedam godina straha i sedam godina ropstva, on više nije isti čovek. Sigurno bespovratno narušenog psihičkog i fizičkog stanja, verovatno je i njemu dosta i želi da se ova rašomonijada što pre okonča. Kako drugačije može da bude ocu koji nikada nije živeo zajedno sa svojom decom?

Odustajanjem od daljeg gonjenja Asanža, Amerika neće prikazati slabost, već nadljudsku snagu da prizna svoju grešku i promeni kurs koji je ostao kao breme nekih prošlih vremena.

Zemlja je imala sreću da ne doživi sudbinu Solomonovog carstva, a Džulijan Asanž može da bude najsvetlija tačka kojom će se pokazati zrelost i spremnost za dolazeća vremena.

Biće ovo pravi test zrelosti i humanosti za Sjedinjene Države.

Uspela ili ne da prevaziđe samu sebe, Amerika neće moći nikako da utiče na Asanžovo nasleđe.

Zbog toga bi trebala da odluči na kojoj strani istorije se želi naći.

Prometej je ljudima dao vatru i bio njiho istinski zaštitnik. Isto tako je Asanž ljudima dao istinu, štiteći pravdu običnog čoveka.

Poput Zevs, Sjedinjene Države to nisu mogle da oproste, ali kao što je Prometej unapređujući ljudski rod unapredio bogove, isto tako je Asanž svojim gestom unapredio kvalitet države u pogledu njenog odnosa prema istini i prema građanima.

Kada se jednom bude slegao bes Sjedinjenih Država, biće im jasnije da je akt australijanskog novinara bio u njihovom najboljem interesu.

Asanžov gest može podsetiti na onaj trenutak u kome Karl Šmit sahranjuje Hegela, proglašavajući mrtvim njegov koncept države.

Posle objava na Vikiliksu rodila se jedna drugačija država koja više nije uspevala da zadrži svoje tajne van pogleda javnosti.

Baš kao takvu, treba je negovati jer je mnogo iskrenija i dobronamernija od svojih prethodnih formi.

Džulijan Asanž jeste Prometej naših dana. Darujući nam informacije, istinu, on nam je dao vatru kojom se možemo voditi kroz tamne lavirinte populizma.

Njegov gest je, stoga, za neke izdajnički, ali oni koji uspevaju da vide šumu iza drveta svakako znaju da je takvim postupkom Džulijan Asanž, gradeći bolje i zdravije društvo, počeo proces građenja kvalitetnije države.

Autor je doktorand Fakulteta političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.