Ekološki ustanak: Zeleni i Đinđić

I do sada su njima naklonjeni mediji stidljivo spominjali da se iza „zelenog“ narativa zapravo kriju levičarske ideje.

Nije trebalo biti mnogo politički mudar pa shvatiti da se ovdašnji „zeleni“ svim silama trude da pokažu da su deo evropskog populističkog levičarskog pokreta ali još kriju da su se, kao levičari, lako odrekli klasne borbe za prava radničke klase i prigrlili zaštitu prirode i ekološku revoluciju kao sredstva za osvajanje vlasti.

OK, legitimna odluka.

Međutim, odustajanje srpskih „zelenih“ od klasne borbe (zbog apsolutnog nerazumevanje položaja radničke klase u modernoj ekonomiji) nije značilo i odricanje od komunističke klasne svesti.

Naprotiv.

Okamenjena komunistička svest usađena u „zelenu“ pamet i dalje kao svoje najveće ideološke protivnike vidi međunarodni (i domaći) kapital i kapitaliste, multinacionalne korporacije i privatnu svojinu.

U borbi protiv kapitalizma kao najvećeg zla današnjeg doba i novog svetskog (globalističkog) poretka „zeleni“ po Beogradu i Srbiji već duže vreme traže sebi slične.

I našli su – „crvene“. Koloritne lokalne građanske pokrete i inicijative, novokomponovane skojevce i pojedince koji još sanjaju povratak Titovog doba i s nostalgijom se prisećaju „srećnih“ vremena kad su, kao povlašćena klijentela, lepo živeli.

Nije dugo trebalo da padnu maske. Trebalo je samo da se dogodi Ekološki ustanak.

Jedan od ustanika ponesen revolucionarnim ushićenjem u subotu je definisao poziciju Ekološkog ustanka nečuvenom uvredom: „Zoran Đinđić kriminalizovao je zakone o privatizaciji i prodao fabrike u bescenje.“

Bedan je naknadni pokušaj organizatora Ustanka da ovu kristalno jasnu optužbu pripišu „slobodnoj interpretaciji“ i „zlonamernom zanovetanju“.

Zar opet? Mantra starog komunističkog uma o lopovskoj privatizaciji i prodaji fabrika u bescenje čuje se u Srbiji već dve decenije i danas je evo glasna, samo sad preobučena u „zelenu“ retoriku. A sve u stilu, „rasprodaše DOS-ovski zlotvori sve naše socijalističke gigante“ i uz novu poruku kapitalu, privatnom vlasništvu i korporacijama – „marš iz Srbije“.

Ta okamenjena klasna svest koju je demonstrirao univerzitetski profesor, pripadnik takozvane intelektualne elite Srbije, jeste veliki problem ove države.

Taj pedagog trovao je stotine i hiljade mladih ljudi kojima je uporno usađivao ljubav prema kolhozima i sovhozima.

E, baš taj profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta pozvan je da bude ustanik Ekološkog ustanka (revolucije), da govori kao ekspert iz oblasti poljoprivrede i kao aspolutni protivnik projekta „Jadar Rio Tinto“.

U tom svojstvu profesor je prvog srpskog demokratski izabranog premijera nazvao kriminalcem.

Bilo je u protekle dve decenije tzv. intelektualaca slične provinijencije koji uporno kukumavče protiv privatizacije i modernizacije Srbije i optužuju Đinđića da je stranom kapitalu otvorio vrata kolonizacije Srbije.

Tom ideološkom krugu neoprezno (da li?) se pridružio i ustanički vođa koji je uzeo u odbranu profesora za koga se, dižući ustanak u Jadru, lično uverio kakav je to (ideološki kvalitetan) ustanik i zato ga je doveo u Beograd da doprinese popularizaciji ustanka.

Ustanički vođa je, reagujući na uvrede dotičnog intelektualca, primetio da je obraćanje profesora „apsolutno neprimereno“, ali ga je žar ideološke odbrane istomišljenika toliko poneo da je zatim izrekao još jednu, vrlo problematičnu misao koja se može tumačiti i kao velika politička podvala „zelenih“: „Đinđić, šta kod ko mislio o njemu, na šta svako od nas ima apsolutno pravo, ubijen je zato što je slobodno mislio i govorio“ (portal Nova S, 12. 9. 2021).

Čudnih li vremena, čudnih li običaja.

Ne, ne, ne. Nikako, ne. Nema mesta zlobi i političkoj pokvarenosti. Zoran Đinđić, prvi srpski premijer izabran na demokratskim izborima, nije „ubijen zato što je slobodno mislio i govorio“.

On je zbog slobodnog mišljenja i govora ležao u zatvoru u vreme Titovog komunizma, a u vreme Miloševićevog režima morao je zbog toga da beži iz zemlje. A ubijen je zato što se usudio da misao pretvori u praksu.

Ubijen je zato što je delao, radio. Zato što nije samo pričao nego je menjao Srbiju, zato što je hrabro i radikalno krenuo da modernizuje Srbiju. U tu modernizaciju spada i privatizacija kao njena ključna alatka.

Da, da, u modernizaciju se ubraja i prodaja društvenih preduzeća koja su radnička klasa i socijalistički direktori pre toga pokrali i opljačkali. To što je ostalo od „socijalističkih giganata“ nije imalo nikakvu tržišnu vrednost, samo je u okovanim ideološkim mozgovima ta imovina nešto (valjda, simbolički) vredela.

Đinđić nije „mislio i govorio“ pa je zbog toga ubijen, nego je radio da Srbija bude deo normalnog sveta i da ima privredu u kojoj postoje kapital, kapitalisti, privatne kompanije, globalne korporacije, preduzetnici i privatna svojina kao svetinja. I kad se naslutilo da Đinđićeva vizija postaje realnost, mučki je ubijen.

Ubila ga je crveno-crna koalicija da zaustavi modernizaciju Srbije. Sad se u tu koaliciju guraju i – „zeleni“, da još jednom ubiju Đinđića.

Autor je novinar.