Despotije se dele po načinu nastanka.
One koje nastaju vojnim pučem imaju krvavi početak i kraj i obično predstavljaju revolucioni iskorak potlačenog naroda kome je prag trpljenja brutalno pregažen ili njegove klase koja eliminacijom vlastodršca želi da zaštiti svoje interese i stečene pozicije. Druga vrsta despotije nastaje korupcijom.
Ona je podmukla, lukava i poput toksina zadire u sve pore razvaljenog društva, paralizuje ga i ostavlja u stanju truljenja.
Despotska vladavina je ona u kojoj je svako rob, a samo jedan čovek slobodan. Ovu Aristotelovu mudrost Srbi su sudbinski potvrdili i demantovali Rusoa, koji piše da onaj ko veruje da je gospodar drugih, uistinu je veći rob od njih.
Proces devolucije u Srbiji se tu ne zaustavlja. Dijalektika tiranije ovde primenjuje darvinističke postulate.
Građanin je pretvoren u roba, a procesom negativne selekcije i dodatnim uticajem neprirodnih atmosferskih uslova despotizam od roba stvara bednika da bi se njime lakše upravljalo i da bi mu se u zatvorskom miru obezbedio privid blagodeti konformizma.
Psihoanaliza vladara po kojima i države i epohe dobijaju imena postala je omiljena tema laičke javnosti. Položaj analitičara daje osećaj lažne nadmoći koja uspeva da nadvisi i Njega svemoćnog.
I pored šarenog obilja psiholoških kompleksa našeg Vođe, neophodno je shvatiti da je on oteletvorenje naših mana i da je na tron dospeo prevashodno ohrabren našim slabostima i našom neodgovornošću.
Psihologija mase je starija od psihologije individue.
Karakter jednog kolektiva u datom vremenskom trenutku zavisi delom od njegove urođene konstitucije, a većim delom od okolnosti u kojima se razvija. Svaki narod podržava onaj društveni poredak koji smatra korisnim i političari nemaju pravo na idealističku naivnost po kojoj razum vlada svetom i la raison finira par avoir raison (razum će na kraju biti u pravu).
Psihologija društva je uvek svrsishodna i određena njegovom ekonomijom. Osnova svakog društvenog poretka jesu imovinski odnosi i oni su ključni faktor koji utiče na uzajamnost sredine i na duh zajednice.
Imovinski odnosi su posledica proizvodnih odnosa ili raspodele vlasništva nad proizvodnim snagama i oni definišu kako društvenu strukturu, tako i njegovo uređenje, karakter i ideologiju.
Postoje dve vrste proizvodnih odnosa – odnos saradnje koji je ishodište demokratije i odnos potčinjenosti koji je temelj totalitarizma. Vreme je potvrdilo Marksovu tezu da se na datoj ekonomskoj osnovi uzdiže odgovarajuća ideološka nadgradnja, a nad različitim oblicima vlasništva sistem različitih iluzija.
Kapitalizam je izneverio demokratiju, od nacionalnih država napravio je kolonije.
U takvom sistemu vlada se u ima novca, ne u ime naroda.
Represivni instrumenti državnog aparata imaju za zadatak da po svaku cenu zaštite oligarhijsku klasu koja eksploatiše otete resurse i da što duže održe njen privilegovani status.
Vođa i njegova dvorska kamarila su samo politički izraz kleptokratskog poretka koji od političke scene planski pravi amatersko pozorište i primitivnu zabavu za milione.
Kapital sprovodi na javnom prostoru Srbije providni mizanscen, vrši raspoređivanje glumaca vlasti i opozicije prema zahtevima unapred pripremljenog pozorišnog komada. Kulminacija zapleta te kolektivne tragedije su izbori.
Šta održava ovakve neprirodne odnose?
Osnova ovog nametnutog sistema jesu podanici koji su libidinoznim vezama povezani sa autokratom. Od njega su hipnotisano usvojili prihvatljivi model ponašanja – ponizno potčinjavanje, nesposobnost kritičkog promišljanja ili sumnje u objekat kolektivne fascinacije.
Oni su armija koja svojim ćutanjem, neshvatljivom pasivnošću i prepuštanjem vrtložnim strujama tuđe pohlepe nesvesno brani poredak koji ih iscrpljuje, biološki troši i svakodnevno ponižava.
Fabrike jeftine radne snage za čiji proces proizvodnje je potrebna obuka od par meseci su regrutni centri stranačke mašinerije koja stražari nad njima.
Njihovo ropstvo nije ograničeno samo na fabrički krug, ono traje i van žičanih ograda gde ih u tom zatvoru od života, samo sa širim dvorištem, čeka suluda trka za opstankom, za obezbeđivanje životnog minimuma, uz retke prekide koje pružaju uvezene sapunice ili rijaliti programi na nacionalnim frekvencijama.
Ako hoćemo da menjamo narod, ako hoćemo da menjamo modernog čoveka, moramo da menjamo sredinu koja ga okružuje.
Društvo se menja promenom proizvodnih odnosa koji zavise od vlasništva nad materijalnim sredstvima za proizvodnju. Ta promena je osnovni pokretač istorijskih procesa. Bezvlasništvo radnika i nekontrolisano otuđenje njihovog rada su karijatide modernog kolonijalizma. Demontaža takvog obrasca eksploatacije je preduslov materijalne i duhovne obnove.
Političke promene samo su inercija, istorijska nužnost.
Da bi se one desile neophodna je da klasa na vlasti u opštoj svesti postane porobljivač.
Kada jedan sistem i njegova vladajuća klasa postanu prepreka za dalji razvitak društva, on počinje da propada i biva odstranjen (Marks).
Tek onda kada mase shvate da je režim samo aparat prinude koji služi oligarhiji u zaštiti njenog bogatstva, kada uvide da ovakva preraspodela viška vrednosti njih osuđuje na večiti život na prihvatljivoj distanci od provalije siromaštva od koje je ciklično udaljuju povremene budžetske intervencije koje im se prikazuju kao darovi sa nebesa, kada prihvate sopstvenu odgovornost za postojeće stanje, jer je karakter naroda određen karakterom vlade (Sismondi), onda može nastupiti doba vodolije ili duhovna prekretnica našeg naroda.
Prekid postepenosti i skokovi u razvitku nisu nepoznanica ni u prirodnoj, ni u društvenoj teoriji. Budimo spremni i uhvatimo zalet!
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
