Ekonomska kriza, Vučić i Berlinski zid

Možda zvuči alanfordovski, ali najbolje opisuje argumentaciju vlasti za odustajanje od podrške privredi i zaposlenima u vreme kada se suočavaju sa najvećim ekonomskim izazovima od Drugog svetskog rata.

Vučić je danas verovatno i jedini državnik koji uporno ponavlja fraze „nećemo smanjivati plate i penzije“ i „ćup je prazan“, iako danas niko u Evropi ne planira smanjenje plata i penzija, ali se zato sve države trude da dopune „ćup“ i ulože dodatne pare u privredu kako ekonomska recesija ne bi postala dugoročna ekonomska depresija.

Za razliku od Srbije, u svetskoj ekonomiji se država vratila u privredu na velika vrata.

Izgleda da su bile potrebne dve globalne ekonomske krize da se ugasi mit o slobodnom tržištu kao odgovoru na sve privredne probleme i revitalizuje ideja o značajnoj ulozi države u privrednim tokovima.

Takođe, ekonomske ideje o redistribuciji bogatstva i smanjenju nejednakosti, koje su do pre par godina smatrane revolucionarnim, čak marksističkim, danas su postale „mejnstrim“ u većini vodećih svetskih ekonomskih sila.

Danas i većina svetskih ekonomista, uključujući neke od najvećih fiskalnih konzervativaca i zagovornika mera štednje, insistiraju na rastu ulaganja države u privredu, kao jedinog načina da se održi poslovanje i spasu radna mesta.

Svedoci smo politike ozbiljnih država koje se ne zaustavljaju na pomoći i ublažavanju posledica krize, već trenutno ulažu u fazu oporavka i, što je najvažnije, razmišljaju dugoročno obezbeđujući značajna sredstva za sektore koji će omogućiti stabilan privredni rast u budućnosti, poput zelene energije, infrastrukture, digitalizacije ili robotike.

U skladu sa tim značajna sredstva ulažu se i u obrazovanje i prekvalifikaciju zaposlenih, kako bi se obezbedila i adekvatna radna snaga za nova radna mesta u sektorima sa nadprosečnom zaradom.

Osim što pomažu privatnom sektoru, države masovno ulaze i u vlasništvo firmi i igraju sve značajniju ulogu na tržištu.

Prema podacima MMF-a, u poslednje dve decenije se među 2.000 najvećih globalih kompanija učešće državnih sa 10% dupliralo na 20%, dok se imovina državnih firmi procenjuje se na 45 triliona evra, što je otprilike polovina svetskog BDP-a. I nastaviće samo da raste.

Nažalost, vlast u Srbiji očigledno još uvek nije svesna da su se pravila igre promenila i plašim se da će ova globalna ekonomska realnost putovati do Aleksandra Vučića kao što je nekada putovala realnost pada Berlinskog zida.

Svet se ekspresno prilagodio uslovima krize, države su preuzele odgovornost i uložile preko 10 biliona evra u oporavak i budućnost privrede, a pored nas prolazi još jedan investicioni ciklus, još jedna tehnološka revolucija i opet ćemo biti samo jeftina radna snaga na kraju vrednosnog procesa, koja dobija mrvice i otpatke.

Umesto da sada jačamo strateški položaj države u privredi i ulažemo u njen oporavak i razvoj, mi spremamo teren za privatizaciju EPS-a i šaljemo poruku da su potrošene sve pare namenjene za podršku privredi.

Ovo je naročito neprimereno u situaciji kada je većinu para namenjenih za tu podršku država potrošila za predizbornu kampanju, što se najbolje vidi kroz podatak da je 1,5 milijardi, od ukupno 2,3 milijarde evra pomoći Vlade Srbije, potrošeno na „minimalac za sve“ i „100 evra za sve“, tipične predizborne mere koje daju po malo svima, a nedovoljno onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Pri tome, ekonomska pozicija Srbije je posebno zabrinjavajuća jer je poznato da će 80% radnih mesta ugroženih krizom biti u kategoriji „niskih primanja“, a ako Srbija u nečemu obiluje, to su radna mesta sa niskim primanjima, što se najbolje vidi kroz podatak da polovina zaposlenih prima platu manju od 375 evra.

To je i jedan od osnovnih razloga zbog kojih se na jesen očekuje da stotine hiljada ljudi ostane bez posla, kada se režim na ulici neće suočiti sa besnim, već očajnim masama građana.

Jedno je sigurno – opet ćemo imati najmanje, ali ne verujem da će ova vlast proći baš najbolje

Autor je član Predsedništva Stranke slobode i pravde