Ekonomska sloboda

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Može da bude, ali ne mora da znači.
   Kostić je stimulisan u domaćim šećeranama dobivši ih za male pare, no ne znam ima li u njima zdravog standarda radnika. Ima još (voda, na primer). S druge strane, Slovačka je prva započela s ovakvim načinom stimulisanja stranih investitora. Verujem, da više ne mora. Osim toga, u Češkoj i Slovačkoj je mnogo viši standard i, maltene, nema ne zaposlenih. Kod privlačenja stranih investicija je bitna strategija, šta se njima želi, koliki je optimum. U Srbiji se čini ad hoc. Negde će uticati na lokalnu ekonomiju, negde neće.
   Opet, ne verujem da za privredu Srbije nisu krive devedesete tokom kojih je izgubljeno ne samo bilion dolara (sankcije, bobrbardovanje, agresija), već bilion šansi da bude bolje, da se ne straće i ne izgube životi. a bilo uništavanja, mnogo. Malo li je ?!

2. Prekjuče je najavljeno otvaranje dve fabrike u Nišu krajem septembra, a za javnost je to predstavljeno kao nove investicije i otvaranje radnih mesta, krčenje staze na putu ka prosperitetu, boljem životu, visokim standardima…

   Naravno da kompanije Cooperatief IMI i Zumtobel, kao ni bilo koja korporacija, nemaju zaista interese da poboljšaju život radnika i radnica ovde, niti bilo gde drugde, već se sve odvija po uigranim metodama eksploatacije običnih ljudi koji žive na periferiji kapitalizma. Kao što je i sama firma Zumtobel izjavila za lokalne medije u Nemačkoj, u Srbiji su najbolji uslovi za otvaranje njihove firme, ima dovoljno radne snage (nezaposlenost u Nišu je oko 30%), zarade su niske i od vlade Srbije će dobiti 8 miliona evra subvencija. Kada se to raspodeli na 150 radnika koliko treba da zaposle, dolazi se do više od 53.000 evra subvencija po zaposlenom! Pored toga, opštinska vlast im poklanja zemljište za izgradnju fabrike. Situacija sa firmom IMI je malo blaža, gde će dobiti ’’samo’’ 6800 evra po zaposlenom.

   Država, koja svakodnevno od naroda otima novac putem poreza, računa, kazni, birokratskih taksi i drugih načina, taj isti novac poklanja svojim velikim prijateljima, gazdama eksploatatorskih kompanija. 53.000 evra poklona za svako mesto u logoru, gde će gladan narod po 8-10-12 sati dnevno liti znoj za 200 evra plate. Visoka nezaposlenost im upravo odgovara, jer to znači da će uvek biti neko u bezizlaznom položaju ko će morati da pristane na ovakve poslove, ko će nositi pelene poput radnika u Juri i ko će trpeti svo iživljavanje gazda i menadžera na radnom mestu.

   Zato nije dovoljno da prepoznajemo izjave političara kao laži, niti da tražimo i čekamo bolju vlast – jer su sve prethodne a i buduće će raditi isključivo u svom i interesu kapitala. Oslanjati se na iste te gazde ili državne organe da će nam pomoći je potpuno suludo. Nije smisleno ni kritikovati ljude koji moraju da pristanu na takav posao kako bi preživeli.
   Oni kojima možemo i moramo da se obratimo jesu naše kolege, nezaposleni i radnici i radnice drugih firmi. Muče nas isti problemi, proživljavamo isti pakao, imamo zajedničkog neprijatelja. Pričajte sa ljudima na radnom mestu, organizujte se, povezujte i borite za ono što vam pripada!