Eksploatacija jadarita je tek vrh ledenog brega

Davno sam, među prvima u bivšoj SFRJ, u okviru ekološkog pokreta, počeo da se bavim zaštitom životne sredine.

Naša organizacija, Zelena pančevačka ekološka grupa (poznatija kao Zelena PEG-a), osnovana 1987. godine, bila je jedna o retkih aktivnih u tadašnjoj državi (jedna u Sloveniji, druga u Splitu, treća u Novom Sadu).

Posle nekoliko godina, 1990, nas nekolicina iz PEG-e je, uz druge agilne Pančevce, osnovala Zelenu stranku u Pančevu, a potom učestvovala na osnivačkoj skupštini velike Zelene stranke u beogradskom SKC-u.

Od prvih višestranačkih lokalnih izbora 1992. godine do 2008. godine naša stranka je uvek imala jednog ili više odbornika u pančevačkoj skupštini.

Da smo uvek bili dosledni i nepotkupljivi, najbolji je dokaz da je upravo zahvaljujući našim glasovima 1996. godine na drugim lokalnim izborima Miloševićev SPS izgubio vlast u Pančevu.

Sarađivali smo sa DEPOS-om, koalicijom Zajedno, DOS-om, ali i zadržali kritički stav prema njima, jer vlast kvari ljude i ne mari mnogo za zaštitu životne sredine.

Neki bi, dakle, rekli da sam prvoborac u zaštiti životne sredine, iliti pionir u oblasti koja nekada nije bila „popularna“ i u žiži kao danas.

Tada su nas mnogi smatrali Don Kihotima, govorili da fantaziramo, pričamo bajke, a jedna od čelnih osoba DSS-a nas nazvala zanesenjacima. Poslednjih nekoliko godina neki od tih „realista“ su odjednom promenili ploču i postali gorljivi „ekolozi“.

Rame uz rame sa njima su brojne javne ličnosti i novopečeni ekološki aktivisti koji su ćutali proteklih 10, 20, 30, 40 godina o ekološkim problemima ove zemlje, a sad dižu dreku protiv kopanja litijuma.

Od takvih, preko noći osvešćenih, stasalih „ekologa“, mi stari, iskusni zeleni, ne možemo da dođemo do reči.

To ne znači da tražim nekakvo prvoborčko priznanje, orden, niti prvenstvo u iznošenju stavova, nego samo ravnopravan položaj u medijima i javnosti.

Meni se ponavlja prošlost. Koliko su veliki mas mediji bili naklonjeni nama dok smo bili ekološka NVO krajem 1980-ih, toliko su nas ignorisali tokom 1990-ih i u prvim godinama 2000-ih kada smo bili lokalna parlamentarna stranka.

A i sada većina mas medija, uključujući i one tzv. opozicione, ne želi da objavi moje tekstove u vezi sa ekološkom krizom u Srbiji.

A moje iskustvo govori da je uloga štampe, televizije, radija, velika, ako ne i ključna, u suočavanja sa problemima životne sredine.

Eh da su novinari bili toliko posvećeni zagađivanju životne sredine pre jednu i više decenija gde bi nam bio kraj: ne bismo se danas bunili protiv eksploatacije litijuma, a ne bismo imali ni betonirane pojedine planine, ucevljene male reke, toliko zagađen vazduh i vodotoke, stihijsku gradnju problematičnih postrojenja i višespratnica, ugrožavanje staništa i biodiverziteta, hronični nedostatak šuma, muke sa komunalnim, i još više, sa opasnim otpadom.

I posle svih tih višedecenijskih nedaća odjednom je jedino otvaranje rudnika postalo opasno i važno za javnost.

I sada mi nije jasno kako su se novinari i deo građanstva „niotkuda“ usredsredili samo na to.

A toliko je vozova, tj. propuštenih šansi, zauvek promaklo pored nas. Naravno da se i ja protivim kopanju litijuma i bora, ali ovaj problem hoću da osvetlim iz drugih uglova. Kako god se završio ovaj otvoreni sukob u vezi sa eksploatacijom jadarita, bio rudnik otvoren ili ne, to je tek početak borbe za zdravu životnu sredinu, tek jedna „dobijena ili izgubljena bitka, ali ne i rat“.

Sa druge strane delim zabrinutost Miloša Živkovića koji je za dnevni list Danas napisao da je Srbija možda u stadijumu „too late, my lady“.

Drugim rečima, ovaj ekološki bunt dolazi prekasno. Mnogo štete je u međuvremenu već načinjeno, kako je sam gospodin Živković dobro opisao.

Ali… Hajde da spasimo što se još spasti može.

Najgori je ishod da se, po donošenju odluke u sudbini rudnika litujuma i bora u zapadnoj Srbiji, građani i udruženja građana povuku zadovoljni ili razočarani odlukom.

Iza brda se valja još mnogo opasnih, problematičnih, neproverenih poduhvata.

Smederevci su se dobro setili, i pored rudnika litijuma, s pravom upozorili na moguću gradnju rafinerije nafte na obali Dunava.

Vrlo brzo na dnevni red će doći izgradnja nuklearne elektrane ili, čak, više njih.

Na sve strane niču bez dovoljne kontrole solarne elektrane i vetroelektrane.

Već dugo nad glavom nam visi nedostatak nacionalnog centra za zbrinjavanje (upravljanje) opasnim otpadom. Ima još slobodnih reka i planina gde može nešto da se gradi ili rudari.

Istočna Srbija ima devastirane Bor i Majdanpek, ali ne znači da će talas besomučne eksploatacije na tome stati.

Lako može da se desi da padnemo kao žrtva tzv. zelene tranzicije (što je još jedna prevara multinacionalnih kompanija, novokomponovanih „ekologa“ i političara) jer se bojim da naša javnost i nezavisni stručnjaci neće imati dovoljno snage i sposobnosti da se svemu tome suprotstave.

Nastaviće se

Autor je diplomirani sociolog, specijalista eko menadžmenta, master ekološke politike

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.