Sledi li otrežnjenje posle Ekspa 2027?

Onomad nam, ko zna koji put, ponoviše da ćemo ove 2025. godine biti vodeća zemlja u Evropi po rastu BDP-a, i da će dostići 88,1 milijardu evra a da će prosečna plata na kraju godine iznositi 1.000 evra, krećući se ka obećanih 1.400 evra na kraju 2027. godine. Znači BDP će biti veći od onog iz 2012. godine za 161 odsto.

Tako gledano mi smo vodeći ne samo ove godine već i prethodnih dvanaest. Nevolja je što je od tih 161 odsto ukupnog rasta skoro tri četvrtine efekat inflacije i skoro fiksnog kursa dinara više od deceniju unazad. Da je efekat inflacije i kursa bio upola manji, BDP bi ove godine umesto očekivanih 88,1 iznosio oko 67 milijardi evra, a javni dug u odnosu na BDP neuporedivo veći nego sada, s tim što možemo samo da nagađamo koliki će javni dug biti na kraju godine. A tek kad prođe Ekspo 2027.

Priliv stranih direktnih investicija (SDI) u tek istekloj godini bio je rekordan, 5,1 milijardu evra, što je za 600 miliona evra više nego 2023. godine. I ako rekordne u apsolutnom iznosu, SDI su pale u odnosu na bruto domaći proizvod (BDP) sa 7,07 odsto u 2022. godini na 6,2 odsto u 2024. godini. U padu su i u neto iznosu, s obzirom da rastu i odlivi deviza po osnovu kumuliranih prava iz dosadašnjih SDI (dividende, investiranje dobiti van Srbije i dr.).

Logično je očekivati njihovo relativno pa i apsolutno usporavanje, s obzirom da više nemamo obilje jeftine radne snage, što je, uz velika prirodna bogatstva i ostale uslove koje smo im obezbeđivali, bio razlog njihovog visokog priliva.

Ni u pogledu javnih investicija nismo u boljoj situaciji. Blizu smo plafona u pogledu zaduživanja za njihovu realizaciju, pa nas istrajavanje na njihovom ostvarenju, može dovesti do ozbiljne krize javnih finansija, kako u pogledu otplate dospelih dugova tako i troškova kamata po tim dugovima. Robni izvoz nam je već dve godine žrtva važećeg razvojnog modela, dodatno ugrožen padom tražnje od strane našeg najvećeg spoljnotrgovinskog partnera.

Podatak o prosečnoj plati je sve bezvredniji, što je raspon između najviših i najnižih plata veći, što je naš slučaj u drastičnoj meri. Kod nas bar dve trećine zaposlenih prima ispod iznosa prosečne plate, a polovina zaposlenih prima ispod medijalne plate koja iznosi oko 75 odsto prosečne plate.

U tom slučaju i podatak o realnom rastu kupovne moći prosečne plate gubi na vrednosti. Što je veća prosečna inflacija veća je i razlika između rasta cena raznih roba i usluga, kada po pravilu više rastu cene dobara i usluga osnovnog životnog standarda od prosečnog rasta cena svih dobara i usluga. Tada, logično, viši ceh plaćaju zaposleni sa nižim platama.

Stabilnost kursa dinara, visina deviznih rezervi i zadovoljavajuća spoljna likvidnost su rezultat pogrešnog modela razvoja i loše ekonomske prošlosti a ne dobre ekonomije.

Sve je uglavnom rezultat viška deviza u odnosu na tražnju usled visokog priliva deviza po osnovu stranih direktnih investicija, deviznog zaduživanja države i visokih doznaka iz inostranstva. Višak ponude deviza otkupljen od strane Narodne banke Srbije zarad sprečavanja neželjenog jačanja dinara u odnosu na evro (preko šest milijardi evra u poslednje dve godine) puni devizne rezerve, doznake smanjuju spoljnotrgovinski deficit na pola, a deficit tekućeg računa pokrivamo prilivom deviza po osnovu stranih investicija.

Pošto je veliki priliv stranih direktnih investicija nadomeštanje hroničnog manjka domaćih privatnih investicija, visoko zaduživanje države posledica malog budžetskog kapaciteta za velike ambicije u infrastrukturnim i drugim javnim investicijama a visoke doznake posledica visoke emigracije, ništa od navedenog nije za ponos, naprotiv.

Sve u svemu, nije pesimizam predviđanje da se na kraju perioda „Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027,“ svi zapitamo da li smo ovo hteli, ili nismo umeli drugačije. Kako posle te godine? Odgovor je jednostavan a vreme ga je učinilo takvim. Najveći mogući adut u stvaranju bolje ekonomije jeste jak ljudski resurs.

To se može obezbediti drugačijim sistemom obrazovanja, drugačijom kadrovskom politikom na svim nivoima, stimulativnim sistemom za produktivnije i znanjem bogatije preduzetništvo, prepoznatljivom razvojnom i ekonomskom politikom, takođe i promenama neekonomske prirode, ništa manje važnim od ekonomskih.

To je uslov za više samoinicijative, više domaćih investicija, dolazak boljih stranih investicija i tehnološki moćniju ekonomiju. Tako možemo do visoke produktivnosti te visokog i održivog rasta i BDP-a i standarda. Nije nemoguće.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.