Ekspo će promeniti sve: Lični stav Sonje Atanasijević

Ljude nervira jeftin optimizam. Zato ćutiš i pevaš u sebi, eto, možda baš tu pesmu, jutro će promeniti sve, ili se prilagodiš vremenu i situaciji, pa makar se i sve oko tebe raspadalo, tiho pevušiš – Ekspo će promeniti sve…

Dobro, neće taj Ekspo nići već narednog jutra, ali vreme brzo prolazi, tri godinice začas minu.

A onda će naša zemlja biti centar sveta. Ono što nije uspeo Muhamed, uspeće Srbija.

Breg, odnosno svet, doći će u našu zemlju.

Tiskaće se u kolonama belosvetski moćnici na putu ka Surčinu, a Komisija za pridruživanje Srbiji većaće ko može, a ko ne može da uđe u Expo.

I, kako dalje peva Davorin Popović? Čemu to, noć je ušla u nas i naša srca su prazna, ali ne, sve je ružan san, jutro će promijeniti sve…

Pa, da vidimo, kakav to ružan san sanjamo.

Sanjamo kako živimo u nekoj čudnoj državi.

Sanjamo mnogo radnika. Radnici su inače u toj državi nevidljivi. Ćute i rade.

Vidljivi su poljoprivrednici sa svojim mašinama, taksisti sa svojim vozilima, učitelji, lekari i sestre, poštari, studenti…

Svi povremeno nešto traže. Samo radnici ćute i rade. Srca su im prazna kao u pesmi. Imaju za hleb i za još ponešto.

Imaju, doduše, i za parizer, samo što je u našem snu taj parizer pun otrova.

Sanjamo kako radnici sanjaju da vode svoju decu na more.

Sanjamo kako radnici sanjaju da nedeljom ne rade. Sanjamo kako neki od njih ginu na gradilištima, neki u eksplozijama, neki u rudarskim jamama.

Radnici i dalje ćute i rade. Zatim, još bizarnije, sanjamo kako iz neke fabrike, u po noći, iznose stotinu onesvešćenih radnika. Otrovali se nekakvim lepkom.

Sanjamo kako predsednik te čudne države šalje bolesnim radnicima pozdrave iz jedne druge države, uz želje za njihovo brzo ozdravljenje.

I da se što pre vrate na posao, jer Srbija ne sme da stane. U to ime, napravio je najlepšeg Sneška Belića na svetu.

I stavio mu oko vrata crveni šal, da ga ugreje.

Samo je prevideo da Sneško ne voli toplotu i da ga šal može ubiti.

Sanjamo i neku čudnu inspekciju. Došla i utvrdila da je u toj fabrici iz koje su izneli stotinu onesvešćenih radnika, baš sve u najboljem redu. Radnici se vratili na posao.

A onda sanjamo još stotine njih, otrovanih, kako ih odvoze u Hitnu pomoć.

Ali, Ekspo će promeniti sve.

Sanjamo i kako ta čudna država pokušava da predstavi sebe kao dobru državu pred očima sveta koji 2027. godine treba da stigne u Srbiju, kao u novi centar sveta.

Zato je na parlamentarne i opštinske izbore predsednik te čudne države ljubazno pozvao strane posmatračke misije, da posmatraju koliko god žele i uvere se kako je sve u redu i kako je to dobra država.

Sanjamo narod kako ide na te izbore. To je ono kad uzmeš olovku i zaokružiš na papiru neko ime ili naziv neke stranke, pa ubaciš listić u kutiju.

Sanjamo kako je predsednik te čudne države, koji je napravio najlepšeg Sneška Belića, prestao da voli svoj narod i kako je za tu priliku pozajmio neki drugi narod da glasa kako on želi.

Sanjamo i kako lažni birači nisu samo glasali i nestali. Sanjamo kako njihove finansijske dugove otplaćuju ljudi na čijim adresama ko bajagi žive.

Sanjamo i kako su posmatrači iz sveta rekli da su izbori pokradeni i da ta država nije dobra.

I kako se predsednik ljuti na njih. Na sreću, pa je sve to samo san.

Ni u čijoj zbilji nije se tako nešto dogodilo, a toliki svet, i toliki izbori, pa što bismo mi bili prva država u svetu koja je uvozila glasače. Sanjamo i nevoljeni, odbačeni narod na ulicama te čudne države, hiljade njih, kako viču “lopovi, lopovi “ i kako traže pravdu. I kako ih niko ne čuje.

Ali, Ekspo će promeniti sve.

Sanjamo kako udišemo najzagađeniji vazduh na svetu. A onda sanjamo i neko selo.

Pošto smo već dugo u košmaru, ne uspevamo da upamtimo naziv sela.

Crnilo, ili tako nešto. Sanjamo jedan prst kako prelazi preko haube automobila, i kako se potom okreće ka kameri.

Vidimo da je prst potpuno crn. Otkud to?, pitamo se.

U neposrednoj blizini kuća nalaze se postrojenja iz davne 1956. godine.

Tu se proizvodi električna struja na starinski način. Sanjamo kako jedan meštanin kaže da u selu nema kuće bez kancera.

To je ona bolest s kojom se teško živi, a lako umire. I, da sve bude još čudnije, radnici u toj termoelektrani, koji žive u tom kraju, ćute i rade ne obazirući se na crni prah i crna pluća.

Ali, Ekspo će promeniti sve.

Sanjamo kako u toj čudnoj državi deca ubijaju decu, a odrasli ljudi okupljeni oko predsednika koji je napravio najlepšeg Sneška Belića na svetu, sležu ramenima i kažu – niko nije kriv.

Ali, Ekspo će promeniti sve.

Sanjamo i kako deca u jutarnjem programu neke televizije koju vide svi građani te čudne države gledaju porno film.

Sanjamo i kako je noć ušla u srca devojaka i majki te čudne države, jer se mladići spremaju da ponovo idu u vojsku.

Sanjamo i kako predsednik sa snežne planine, iz jedne druge države gde trenutno boravi i uživa u zimskim čarolijama, poručuje da rata neće biti.

Ipak, noć je ušla u srca devojaka i majki, baš kao u pesmi, jer u toj čudnoj državi već je bilo ratova, i neki mladići iz rata se nisu vratili.

Sanjamo i kako u otmenoj koncertnoj dvorani u strogom centru prestonice te čudne države odjekuje pesma «Sprem’te se, sprem’te, četnici», pa kako onda da noć ne uđe u srca devojaka i majki.

Ali, Ekspo će promeniti sve.

Sanjamo i kako u toj čudnoj državi neki muškarci ubijaju žene. Zato što su žene, zato što su slabije od njih i zato što ih ne vole.

I što je posebno čudnovato, sanjamo jednog ginekologa koji ne voli porodilje, naročito ne voli one tamnopute. Sanjamo kako je jednoj skočio na stomak da je na silu porodi, što pre, i da je više ne gleda. Sanjamo da je majka preživela, a da beba nije.

I kako plačemo.

Sanjamo i buldožere. Mnogo buldožera.

Kako ruše naš Sajam. Sanjamo i kako je preko noći neko iščupao Stari železnički most.

Stojimo na obali i opet plačemo. Voleli smo i Sajam, i taj most. Sanjamo neke betonske kocke. Mnogo kocki.

Njima je popločan centralni trg prestonice te čudne države. Sanjamo kako se kocke ljuljaju, kao da je zemljotres, a nije. Sanjamo kako plešu u ritmu neke pesme u kojoj upravo prepoznajemo ovu našu:

Ekspo će promeniti sve.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.