Dragan Bursać, bosanskohercegovački profesor filozofije, novinar i kolumnista, nazvao je Elenu Kovalskaju Superženom.
Elena Kovalskaja, direktorka moskovskog Mejerhold državnog pozorišta i kulturnog centra, podnela je ostavku u znak protesta protiv ruske invazije na Ukrajinu, uz konstataciju „nemoguće je raditi za ubicu“.
A ko bi bolje prepoznao Superženu do čovek čija je baba-tetka Ćopićeva „Marija na Prkosima“, prva žena narodni heroj?!
Nama koji živimo na razvalinama države za koju je život dala „Marija na Prkosima“ nema tu mnogo nepoznatih.
Tri decenije kontinuiteta u žmurenju na jedno ili oba oka, u izgovaranju „ne zanima me“ i „ne mešam se“. Tri decenije mislimo da smo mudri, a pre će biti da smo kukavice i konformisti.
Kako je moguće da gledamo u oči mržnju koja narasta, okrećemo glavu na nasilje, pravimo se da ne primećujemo nepravdu?
Da li nas je obuzeo strah?
Da li nas je strah jer su nasilje, nepravda i mržnja svakodnevno prisutni u našem okruženju, u ideologiji, politici?
Da li smo svesni koliko strah izobličuje ljudsku prirodu?!
Elena Kovalskaja je jača od nuklearne sile, jača je od straha. Naše društvo – nije, jer da jeste film Superžene Jasmile Žbanić „Quo vadis, Aida?“ ne bi bio dostupan samo na onlajn platformi, a RTS ne bi ćutao na inicijativu Regionalne akademije za razvoj demokratije da film bude emitovan na nacionalnim frekvencijama.
Nema u Srbiji bioskopskih projekcija filma koji Žbanić slika nagoveštajima, a Superžena Jasna Đuričić maestralnom glumom nabijenom emocijama, nijansiranom mimikom, gestovima, pokretom, pogledima koji lede krv u žilama.
Još jedna Superžena, još jedna Aida, Aida Ćorović, ne bi bila napadnuta od strane huligana u službi Aleksandra Vučića koji čuvaju mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću.
Napao ju je dečak rođen nakon Srebrenice i tu je sažeta sva tragika našeg društva.
Moja prijateljica Aida, koja živi u Sarajevu, još je jedna Superžena.
Tokom četrdeset četiri meseca opsade Sarajeva stradalo je 1.601 dete. Aida je mogla biti jedna od njih.
Širom Srbije podignuti su spomenici u znak sećanja na ljude koji su poginuli tokom jedanaest nedelja NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.
Među stradalima sigurno je bilo superžena. Aktuelna vlast je i tada bila vlast.
Uloge su samo malo rotirane, a njihov učinak predstavljali su izgubljeni životi, građani koji žive samo egzistencijalno dno, obespravljeni, posramljeni, neki čak pretvoreni u zločince, devastirane institucije, uništena privreda, porušeni mostovi prema komšijama, država udaljena od Evrope, od svih tekovina modernog čovečanstva, dok su jedino kriminal i korupcija beležili rast.
Da li bi trebalo da nas iznenadi izostanak reakcije na rusku invaziju na Ukrajinu?
Izlišno je i pitati.
Superžene žive u Rusiji i Ukrajini, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Sloveniji i Albaniji.
Žive širom sveta.
Nisu uvek dovoljno vidljive, bave se naukom, umetnošću, rade u prosveti, u fabrikama, neke su kasirke u prodavnicama, poljoprivrednice, bave se aktivizmom, politikom.
Za neke od njih će se u Srbiji glasati na izborima 3. aprila. Gde god bile i čime god se bavile, one govore istim jezikom i odlično se razumeju.
One su jače od nuklearnog oružja, jače su od straha.
Autorka je članica Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.