Povodom javnog nastupa Emira Kusturice oko identiteta

Možda su naši istoričari koji danas snabdevaju istorijskim podacima političare na vlasti, udovoljavajući njihovim trenutnim političkim zahtevima i podešavajući ih za dnevnu upotrebu, zaboravili da je glavna zamerka ustrojstvu kod nas posle Drugog svetskog rata bilo upravo to – nameštanje i „asfaltiranje“ istorije prema novom društveno-političkom uređenju Jugoslavije i stavljanje „pod tepih“ mnogih ranijih vrednosti. Ali, kako su mogli da zaborave da su upravo ti „kosturi iz ormana“ prouzrokovali naše ratove devedesetih?

Po čemu se onda razlikuju od onih istoričara kojima su zamerali zanemarivanje istorije i uspeha Srbije i srpske vojske? Dokle tako?

Bila sam u osnovnoj školi „20. oktobar“ u Kosmajskoj ulici u Beogradu (danas je deo škole „Kralj Petar I“, nekadašnje „Braća Ribar“ kod Kalemegdana) kada se 1964. godine pripremala velika proslava 20 godina od oslobođenja Beograda i u našoj školi i doček slavnih gostiju iz Sovjetskog Saveza. Iako je nama deci rat izgledao daleko, vladalo je veliko uzbuđenje i divljenje prema herojima.

A onda nas je sledila vest da se avion sa sovjetskom delegacijom srušio na Avali i da su gosti-heroji poginuli zajedno sa maršalom Birjuzovim po kome je kasnije deo Kosmajske ulice dobio naziv. Sve je otkazano. Ćutalo se. Iz poštovanja, ali i straha od posledica istrage. Moj otac, učesnik u pokretu otpora, samo je izvadio fotografiju s posvetom sovjetskog vojnika koga je oktobra 1944. primio na prenoćište u Jug Bogdanovoj ulici i zurio u nju.

Takođe, ovih dana, na Sajmu knjiga kao i svojim čestim nastupima u javnosti, Emir Kusturica nas vraća na temu identiteta, kako ličnog tako i zajedničkog, baveći se istraživanjem svog porekla kao uostalom i svi mi. On nas svojim pristupom i analizama podseća na to koliko je važno odrediti svoj identitet, posebno nacionalni, i to danas, trideset godina posle naših jugoslovenskih ratova i posle naših decenijskih masovnih izjašnjavanja za Jugoslovene – mada je u rubriku nacionalnost, u tom slučaju, upisivano: neopredeljen.

Da li je danas identitet pojedinca formalna stvar koja se bira, pitanje ukusa i modnog trenda, političke potrebe i unosno, isplativo rešenje dovedeno do očigledne banalnosti?

Da li smo mogli da biramo poreklo, gde i kako ćemo se roditi?

Zašto je neki nacionalni identitet privilegija u jednoj, a u drugoj sredini mana?

Zašto smo se onda smejali građaninu Crne Gore, izjašnjenom kao Crnogorcu, koji je izmenio podatak o poreklu svome dedi na nadgrobnoj ploči?

Da li svako ima pravo da nas pita odakle smo i ko smo, jer je zbunjen našim, za tu sredinu, „pogrešnim“ prezimenom ili mestom rođenja? Čega treba da se stidimo?

Zar se zaboravilo da je u našim starim krštenicama posle Drugog svetskog rata sasvim slobodno, mirno i pristojno postojala rubrika: narodnost, u koju se upisivalo – srpska, slovenačka, hrvatska, itd, kao i mesto stanovanja bez obzira na mesto rođenja?

Zašto nam smeta to pozitivno iskustvu? Zato što je iz prošlosti koju smo pobedili?

Zašto se toliko ne uznemiravamo oko pitanja integriteta, ličnog i zajedničkog?

Zašto smo pitanju identiteta dali veći značaj i prednost nad integritetom – i ličnim i društvenim?

Zar može biti boljitka u kulturi bez sagledavanja posledica zanemarivanja integriteta i izdvajanjem identiteta za vladajući faktor naših života?

Zar nas ničemu nije naučilo iskustvo naših jugoslovenskih ratova?

Zar ne vidimo šta se dešava ljudima u ovim silnim svetskim migracijama samo zbog „pogrešnih“ identiteta, „pogrešnih“ zemalja porekla i „pogrešne“ boje?

Zar hvalospev o ljudskim pravima „drugih i drugačijih“ ne otvara pitanje: A ko su ti PRVI?

Da li postoji način, u kulturi i društvu, da se pribrano, hladne glave, bez navijanja obeležavaju značajni istorijski datumi koji su unapređivali život zajednice?

Da, postoji, to se zove integritet društva, celovitost, nepovređenost, čitavost, a lični – časnost, čestitost – osobine koje nije lako dostići jer se stiču bez omalovažavanja prethodnika i svega što je bilo pre.

Autorka je dramaturškinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.