Emire, odabrao si pogrešnu stranu

Sa Emirom, čije sam filmove i knjige obožavao, crv sumnje je počeo da me nagriza, kod pisanja teksta za „Politiku“ pod naslovom „Konvencija“, a ticao se proslave sedmogodišnjice osnivanja SNS, organizovane u „Sava“ centru.

On se tada među prvima obratio prepunoj sali. Najpre je grubo izvređao tadašnjeg britanskog ambasadora u Beogradu, koji je bio pozvan kao gost i koji je odmah napustio salu, a potom se u svom govoru počeo direktno obraćati sadašnjem predsedniku Republike, a ondašnjem predsedniku vlade koji je sedeo u prvom redu: Moj predsedniče, pa moj predsedniče!

Meni je ta konvencija odjednom počela da liči na minhensku pivnicu iz 1936, gde su se svi obraćali vođi. I to sam i napisao u tekstu, mada, zbog Emira, teška srca.

Naravno, „Politika“ mi nije objavila taj tekst, ali ja sam ga u celini stavio 2019. u svoju knjigu, pod naslovom „Neobjavljeni tekstovi“. Od tada, ne ceneći ga ništa manje kao umetnika, gledao sam kako prima razne medalje i odlikovanja, koja je, naravno, zaslužio.

Bio sam spreman da mu oprostim i onaj arhitektonski eklektički kič u Višegradu, sve računajući da njemu taj ambijent treba, baš na tom mestu, jer se ozbiljno sprema da napiše scenario i snimi filmčinu svog života, po delu Ive Andrića „Na Drini ćuprija“. Od toga, koliko znam, za sada nema ništa.

Ali, ovo sa spomenikom Stefanu Nemanji, koji se već postavlja na Trgu oslobođenja, definitivno me uverilo da sa Emirom nešto nije u redu.

Bio je član žirija koji je odabrao baš ovaj i ovakav spomenik. Pitanje Gorana Markovića u pismu koje mu je uputio, po mome viđenju, glasi u podtekstu: „Emire, delijo, umetniče bez mane i straha, prijatelju, oglasi se, čoveče, i objasni nam kako si se i zašto uključio u ovu ‘Pinkoviziju’, u ovaj ‘Rialiti, u ovaj gigantizam!“

Istorija umetnosti nas podučava da kulture na zalasku i društva u izumiranju pribegavaju uvek gradnji predimenzionisanih spomenika i građevina uopšte, čiji je osnovni cilj da basnoslovnim gomilanjem materijala, gvožđa, čelika, betona, kamena, bronze, zasene prostotu i zabašure očiglednost tog propadanja.

Osnivač srpske vladarske kuće Nemanjića, Nemanja Višeslavić, najmlađi sin velikog župana Zavide, zaslužio je odavno spomenik u Beogradu, ali pošto to nismo do sada uradili iz raznih razloga, treba to da učinimo primereno ovom vremenu i trenutku, primereno veličini našega grada i njegovih trgova i urbanih celina, na dostojnom i dobro promišljenom mestu, kome će svaki namernik moći da priđe. Nemanja je bio smeran, skroman, ali odvažan, kako u životu, tako i u monaštvu kao Sveti Simeon Mirotočivi!

 Autor je arhitekta iz Beograda