Empatija ili petarde

„Empatija je jedan od najvrednijih resursa na svetu.

Iščezavanje empatije predstavlja važno globalno pitanje,

koje je vezano za zdravlje naših zajednica,

bilo da su male kao porodice ili velike kao nacije.“

„Psihologija zla“, Sajmon Bron-Koen

Ljudima su svojstvene dve potpuno različite vrste agresije. Prva, „benigna“ (koju kao vrsta delimo sa svim životinjama), filogenetski je programiran impuls za napad ili beg u trenucima kada nam je neposredno ugrožen život. Ova benigna agresija nužna je za opstanak jedinke i vrste i nestaje čim nestane njen uzrok. Druga vrsta agresije je „maligna“, ona nije „programirana“, specifična je samo za čoveka i proizvod je njegovih kulturnih paradigmi (on je jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste bez razloga, bilo bioloških ili ekonomskih, i pri tome oseća zadovoljstvo).

Uzroke maligne agresije u našem okruženju u poslednje dve i po decenije najpre treba potražiti u onim našim mislima, opažanjima i iskustvima koji proističu iz iracionalne kulture teorije zavere, koja nam je kao svoj glavni proizvod dala ratnu ideologiju (kasnije i ratnu traumu, poricanje…), kao i tabue skrivene iza uzvišenih reči kao što su „čast“, „odbrana“, „rodoljublje“. Ako želimo socijalizovati omladinu, moraćemo promeniti neke temeljne pretpostavke koje čine srž našeg načina mišljenja i ponašanja – naše čulne „setove“ – kao i samu kulturnu paradigmu.

U srednjovekovnoj Evropi bila je zaboravljena helenistička paideia, a porodica je pre bila društvena i moralna stvarnost nego plod osećanja. Deca su doživljavana kao odrasli čim bi oko svoje sedme godine počela da se oslobađaju pomoći majke; nisu zadržavana u roditeljskom domu, nego su odlazila drugim porodicama, uz ugovor da tu borave i „uče život“, zapravo da se socijalizuju kroz šegrtovanje. Dete je, dakle, već u sedmoj godini postajalo „mlađi čovek“, a da pre toga nije proživelo razne stupnjeve mladosti (koji su postali osnovni aspekti današnjih društava). Socijalizacija i obrazovanje u svim slojevima društva odvijali su se kroz instituciju šegrtovanja sve negde do 17. veka, kada tu ulogu preuzima institucija osnovne škole (primetimo da u tom trenutku tradicija fakulteta postoji već nekoliko vekova). Takvo školovanje znači da dete dobar deo svog života više ne provodi sa odraslima, te više ne uči život u neposrednom dodiru s njima. Škola postaje karantin. S druge strane, pod uticajem crkve, sudstva i države, porodica postaje afektivna spona između supružnika i dece. Svoj naraštaj se više ne posmatra samo u funkciji očuvanja porodičnog imetka i časti, tako da u 19. veku konačno dolazi do obrta da se roditelji zanimaju i za vaspitanje i obrazovanje svoje dece; pre početka 19. veka ni bogati ni siromašni nisu znali ni za dečiju odeću ni za dečije igre, niti za pravni imunitet deteta.

Opšte je mesto da nijedan događaj u našoj istoriji nije toliko duboko i presudno uticao na formiranje našeg naroda koliko osmanska katastrofa krajem srednjeg veka i turska sociološka paradigma koja je vladala sve do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik konstituisanja samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“. Uz izgradnju samostalne države, teče paralelni proces osnivanja obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope. Za 150 godina razvoja Srbija od društva izuzetno slabe sinergije i empatije postaje društvo srednjih sinergija. Samodestruktivna ratna ideologija devedesetih godina prošlog veka učinila je da se taj započeti razvoj naše kulture počne gasiti. Dva osnovna stuba socijalizacije dece – porodica i školstvo – doživeli su tada regres. Bez adekvatne socijalizacije, koja bi kod njih razvila potrebne elemente sinergije i empatije, naša deca rastu u bezdušne parazite društva. Prepuštena sama sebi, ona u školi i van škole čine ono što i druga deca – što je konformizam – ili pak čine ono što druga deca žele da oni čine – što je totalitarizam.

Naše školstvo, koje je nekritički shvatilo ideje prosvetitelja i pozitivista, nalazi se na kulminacionoj tački jedne retrogradne oscilacije. Težište je stavljeno na znanje, na nekritičko „bubanje“ savremenih naučnih teorija (na gradivo koje nije u skladu sa psihologijom dece u tom uzrastu), a nauštrb socijalizacije i pedagogije. Primarno u našim školama mora biti razvoj i nega socijalnog i kulturnog zdravlja, razvoj sinergije i empatije, primarno mora biti podsticanje humanističkog obrazovanja te razvoja slobodnih, kritički nastrojenih budućih građana društva. A sve to kroz učenje elemenata naučnog metoda ne sa ciljem bavljenja naukom (to nikako ne može biti funkcija osnovne škole), nego sa ciljem stvaranja građanske svesti i uvećanja empatije kod đaka, jer bez empatije rizikujemo da veze raskinemo, da povređujemo druge, da izazivamo konflikte. Sa empatijom pak imamo resurse da rešavamo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i rastvorimo bol i patnje drugih osoba.