Encikloperija mrtvih

Nije u pravu Borislav Pekić koji kaže da „treba gledati pravo, jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku“.

Potrebno je da se osvrnemo iza sebe, da sagledamo iskustva da bismo dalje gledali ispred sebe. Groblja nam služe kao podsetnik na ono što je bilo da bi bolje bilo ovo sada i sutra.

I šteta je što su mnoga groblja, istorijski spomenici, zapuštena, zakorovljena.

A groblje je svuda oko nas, ne samo ono zvanično. Zmaj kaže „svaka stopa grob do groba“. I beogradski Tašmajdan je nekad bio groblje.

Groblja su najgušće naseljena mesta ne samo kod nas nego i na planeti.

Kod nas su ona postala pretesna za nove pokojnike pa se proširuju.

Zajedljivi aforističari kažu da je smrt najsigurniji posao. U Beogradu, u okviru firme Pogrebne usluge, postoji deset velikih grobalja (Novo, Centralno, Lešće…) i još 180 manjih grobalja za koja su nadležne gradske opštine.

Nisam našao podatak koliko je zemljine površine pod beogradskim grobljima, ali sam siguran da su to silni hektari. Pitao sam se u sebi koliko bi tona pšenice i kukuruza rodilo na tom prostoru.

Postavio sam sebi pitanje: da li hrišćanska (islamska, takođe) kultura može da nađe neki bolji način da se oduži pokojnicima, a da oni ne zauzimaju tolike prostore.

Zemljište je jedino dobro koje se ne može povećavati, jer zemlja nije na lastiš i ne može se istezati i nije balon koji se može naduvavati.

Treba je koristiti pametno.

I hinduističkoj civilizaciji pokojnici se kremiraju, a pepeo se razvejava u reke Gang, Bramaputru… Istina kod nas, u velikim grobljima postoje aleje sećanja po kojima se razvejava prah pokojnika, ali se taj način koristi zanemarljivo malo jer se smatra da se odlazeći srodnik tako potcenjuje.

Dakle, treba tražiti mogućnost da se živi dostojno oduže mrtvima, a da se zemlja sačuva za pšenicu i kukuruz.

Treba sačuvati grobljansku istoriju, arheologiju, tehnologiju, ali bez grobalja.

Zanimljiva je pripovetka Danila Kiša „Enciklopedija mrtvih“ ne samo po umetničkoj vrednosti nego i po neobičnoj ideji koju ovaj veliki pisac nudi.

On kaže da bi sve podatke i misli trebalo pohraniti u enciklopediji mrtvih „objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj životni put i uputili se ka večnom trajanju…

Ovaj registar će tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća… Nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa i seoskog zvonara.“

Mogućnosti takve enciklopedije, sređene po azbučnom redu i organizovane po teritorijalnom principu, da potpunije zabeleži i sačuva misli i ocene o pokojnicima, su daleko veće od spomeničkih epitafa koji su obično svedeni na nekoliko redaka sa najnužnijim podacima.

Molim čitaoce kojima ovo deluje kao svetogrđe da mi oproste, ali neka se pitaju da li mrtvi sahranjeni u grobljima oduzimaju prostor živima, da li opasno smanjuju prostor za kukuruz i pšenicu.

I da ne zaborave da pokojnici žive u nama dok ih se sećamo.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.