Endi Vorhol i 9. mart

A eto, ja se sećam, jer godišnjica je devetomartovskih demonstracija, a sećanja se nekad čudno povežu pa otud i priča koja sledi. Nevažna, svakako, kao što je sve o Vorholu, po Vorholu samom, nevažno i prolazno, i samo bi najvećoj budali palo na pamet da mu diže spomenik.

Bio je, dakle, 9. mart ’91, lutao sam s fotoaparatom ulicama gde su masivne snage milicije branile jednu televiziju, koja je u tom času ispisivala tek početne strane svog beščašća. Već je jedan čovek bio ubijen, drugi nesrećno stradao, a vazduhom lelujala otrovna isparenja, kad se nađoh kraj Savezne skupštine u neobično praznom prostoru. Milicija je, naime, formirala kordon na uglu Kosovske i Takovske i odatle povremeno ispaljivala suzavac, pa se narod držao podalje, kod ulaza u poštu i duž Bulevara Revolucije.

Meni se činilo da sam nevidljiv, bio mi je to, uostalom, prvi susret s neskrivenim državnim nasiljem. Onda se pojaviše neka borna kola, kretala su se obodom Skupštine i ja sam, naravno, potrčao za njima ne bih li upotpunio svoju foto-reportažu, kad me najednom skembaše panduri. Sećam se: jedan trči k meni psujući kao kočijaš, a drugi mi brani odstupnicu sred tog parka gde sam se kao klinac često igrao nekog jurcanja i bežanja.

Čim me je stigao, onaj prvi me opali pendrekom po glavi (dobro, biće da nije bio baš jak udarac iako sam sve zvezde video) drugi zgrabi za jaknu i takvog zbunjenog odvuku me pred kordon. Desetine gas-maski gledaju me kao marsovci. Ko ti je ovaj, pita kočijaš.

Na jakni sam nosio bedž s likom Endija Vorhola. Bio je to onaj Vorholov autoportret, pozerski zamišljen, zeleno-crvena varijanta, a nezgoda je bila što su tad u Beogradu bili u modi bedževi s likovima kojekakvih stranačkih lidera, pa je kočijaš svakako bio uveren da i ovaj zamišljeni Endi mora da je jedan od tih kojima je palo na pamet da ruše Miloševića. Na njegovo pitanje, budući da je nastala gotovo svečana tišina i moj se odgovor s pažnjom očekivao, reših da tu stvar ozbiljno shvatim.

Endi Vorhol, rekoh, američki umetnik, jedan je od začetnika pokreta poznatog pod imenom pop-art, i tako u detalje, jer naravno da sav taj maskirani narod nije mogao da bude u to upućen, i biće da sam tako pričao možda čitav minut na iskreno zaprepašćenje publike, jer stigao sam da kažem štošta o repeticiji, masovnoj kulturi, značaju medija, budući da smo, u krajnjoj liniji, baš stajali pred važnom medijskom kućom koju su ti vredni ljudi branili.

Tokom mog izlaganja jedan mi je otvorio aparat, izvadio film i smesta ga uništio, a kočijaš me još dva puta bez jasnog povoda opajdario ručerdom u rukavici, od čega mi je posle zvonilo uvo, povadivši mi pritom preostale filmove iz džepova, a ja sam bez prekida pričao jer se to od mene očekivalo.

Može se reći, dakle, da me je grupa slušala s neujednačenom pažnjom, baš kao što me danas slušaju studenti, mada su i ti što su bili zauzeti bilo šamaranjem predavača bilo gaženjem filmova, svakako ponešto tom prilikom o Vorholu naučili.

Onda se pojavio neki milicajac bez maske, očevidno ovima nadređen, zapovedio da mi se vrati aparat i da me puste da idem. Rado bih se tom čoveku zahvalio, kad bih znao ko je i ima li ga još na ovom svetu. Tako je moja fotoreporterska delatnost neslavno okončana, ali sumnje nema da sam upravo tom zgodom utabao stazu ka svojoj budućoj profesiji. Bilo je to moje prvo javno predavanje na temu jedne umetničke ideje, pravca i ličnosti.

A posle 9. došao je 10. mart, tenkovi na ulicama Beograda, neprijatna tišina, i kad su tenkovi otišli nešto je ostalo zauvek urezano u grad, a vlast će naći način da se udobno smesti u te brazde, u jezik i navike podanika, i od tada će uvek neko drugi biti kriv za svaku sasvim autohtonu glupost, i ubrzo će pred te iste tenkove, kao obnevideli, mnogi građani bacati cveće ispraćajući ih ka Vukovaru.

Pa ipak, ko bi tada pomislio da će sve to najgore što je u svom besu, gluposti i ružnoći izgledalo kao prolazni nusproizvod jednog trenutnog zagađenja, tridesetak godina kasnije trajati ne samo kao vlast, već i kao dominantni sistem mišljenja: štancovane kopije jednog te istog patetičnog prizora samosažaljive neodgovornosti i populizma u raznim bojama. Čak bi i Vorholu to bilo previše banalno.

Autor je pisac i vizuelni umetnik