Energetska bezbednost – stara poluga moći u novom multipolarnom svetu

Svaka akcija rađa reakciju, baš kao što svaka posledica proizvodi novu posledicu koje međusobno mogu da se dijametralno razlikuju. Dobitak na jednoj strani znači najčešće gubitak na drugoj.

Saudijska intervencija protiv Huta demonstrirala je saudisjku tehnološku superiornost sa jedne strane, te slabost njenog složenog politekonomskog sistema (u kombinaciji sa slabljenjem ljudskog materijala u okolnostima materijalnog obilja) sa druge strane. Što je sistem složeniji i sofisticiraniji, to je efikasniji, ali i ranjiviji.

Građanski rat koji u Jemenu traje od 2015. godine dokazao je još jednom da materijalna i tehnološka prednost ne mora biti presudna. Tako je neuporedivo slabije opremljena, ali čvršća armija Huta uspevala da redovno nanosi poraze armiji Saudijske Arabije, čije je pripadnike gotovo jednovekovno materijalno obilje uspelo da svede na nivo neupotrebljivosti, uprkos jednom od najvećih vojnih budžeta u svetu, za razliku od Jemena, čiji je vojni budžet daleko manji, ali čija je vojska očigledno daleko više motivisanija od saudijske.

Da stvar po Saudijce bude gora, Huti su pod zaštitom šiitskog Irana uspeli da razviju sofisticirana oružja, kao što su skupovi umreženih dronova. Kao odgovor na velike civilne žrtve saudijskog bombradovanja, odlučili su se na gađanje vitalnih ciljeva Aramka i saudijske naftne industrije. Posledica napada je smanjenje saudijske ponude nafte za 50%, a ako se ima u vidu da Rijad pokriva 12% globalne proizvodnje nafte, onda to znači da je globalna ponuda smanjena 5-6%. Tržišta su reagovala skokom cene nafte za 15%.

Iako je Donald Tramp hitro reagovao najavom da će SAD odmah staviti na tržište sopstvene strateške rezerve nafte (koje iznose 726 miliona barela), što je sa gubitkom saudijske proizvodnje 5,7 milona barela dnevno i dovoljno za 120 dana, pod uslovom da tražnja sa porastom cene ostane ista. Vreme koje je Rijadu potrebno da ponovo uspostavi pune kapacitete i dalje ostaje pod senkom visoke verovatnoće i mogućnosti da Huti izvedu sličan napad, koji zahteva minimalna ulaganja i resurse, budući da su očigledno ovladali upotrebom savremene vojne tehnologije.

Neočekivano, međutim, najveći gubitnik sadašnjeg skoka cene nafte mogla bi da bude Kina. Za razlliku od SAD koje su postale trenutno najveći proizvođač nafte i time nezavisne od bliskoistočnog tržišta, Kina (koja je postala najveći potrošač) itekako zavisi ne samo od saudijskog uvoza već i od cene nafte.

Globalni rast cene nafte vodi rastu cene proizvoda, odnosno smanjenju tražnje za kineskim proizvodima, te smanjenju kineskog izvoza. Ta vest dolazi u loše vreme jer je ovomesečna kineska industrijska proizvodnja porasla po stopi od svega 4.4%, što je najniži rast od 2002. godine. Kina je danas mnogo zavisnija od uvoza nafte nego SAD. Shodno tome, pretpostavka je da će Kina pokušati da izvrši pritisak na Saudijsku Arabiju da okonča rat u Jemenu, kako bi se situacija na tom prostoru stabilizovala.

Skok cena nafte usled napada Huta pod iranskim prokroviteljstvom se događa u trenutku kada je Kina u istorijskom sporazumu investirala u iransku naftnu industriju 400 milijardi dolara, spasavajući na taj način Iran od unutrašnje nestabilnosti izazvane naftnim embargom od strane SAD.

Paradoksalnost savremene geopolitike, ogleda se u situaciji gde su Huti, pod iranskom zaštitom, gađajući Saude kao iranskog neprijatelja pogodili iranskog saveznika – Kinu. Uticajem na Iran, a time posredno i na Hute, Peking iako pogođen novonastalom situacijom sebi otvara posredno polugu uticaja na Rijad. Negde dobiješ, negde izgubiš, jedino je pitanje da li je dobitak veći od gubitka.

Drugi gubitnik bi mogao da bude vladujuća dinastije Sauda. Uprkos visokim prihodima, Saudijska Arbija se nalazi u finansijskim problemima koji pogoršavaju složene političke odnose i unutrašnje reforme. Napad na naftna postrojenja se dogodio samo par dana pre najave prodaje akcija saudijske naftne kompanije Aramka, čime je planirano pokrivanje rastućih budžetskih rashoda. Uz tu činjenicu postaje jasnije da je efekat napada svega desetak dronova – raketa zapravo znatno veći.

Treći gubitnik biće sve rastuće ekonomije, posebno one u regionu Evroazije, koje su zavisne od uvoza energenata, tako da je pad vrednosti turske i indijske valute usledio odmah po objavljivanju vesti o napadima. Time je posredno, ali verovatno samo pokazno i kratkorčno, demontrirana slabost i energetske zavisnost kineskog projekata puta svile, onosno stvaranje jedinstvog evroazijskog tržišta sa 4.5 milijardi ljudi.

Iako na prvi pogled SAD deluju kao dobitnik, dugoročno gledajući i one bi takođe mogle da snose posledice. Pozitivni efekti po SAD su, pre svega, slabljenje kineskog rivala, kao sadašnji imperativ Trampove politike, ali u situaciji gde su interesi Kine i Vol Strita usko povezani (gde njegovi prihodi zavise od globalne kineske lokomotive) posledice mogu biti podjednako fatalne.

Nešto bolje će proći američka industrija nafte i gasa, koja je sa niskim cenama energenata bila praktično pred kolapsom. No ni to nije neka uteha, pošto visoke cene energenata po pravilu imaju globalnu recesiju za posledicu, odnosno pad potrošnje energenata. Geopolitički gledano, napad na Saudijsku Arbaiju, kao američkog saveznika na Bliskom Istoku, dovodi u pitanje američki kredibilitet na tom prostoru. Da li se radi o američkoj defanzivi ili dodatnom discplinovanju saudijskog saveznika kroz dinastičku kombinatoriku, pokazaće vreme.

Nešto bolje bi u globalnoj konstelaciji mogla proći Rusija, ne samo zbog skoka cena nafte, već i zbog ponude koju je Putin odmah uputio saudijskim kolegama da kupe ruske protivavionske sisteme kratkog dometa, koji su se u Siriji pokazali odličnim. No ni Rusima dugoročni skok cena nafte ne ide na ruku, jer održava američku konkurenciju nafte iz škriljaca, ali i rastući biznis obnovljivih energija koje postaju isplative tek sa visokim cenama klasičnih energenata.

Uprkos očigledno smanjenom američkom uticaju na Bliskom Istoku, igra se nastavlja u multipolarnom svetu, u kom čak i nedovoljno razvijene nacije sa pristupom tehnologijama postaju značajni faktori u globalnoj slagalici, ako precizno ciljaju čvorišta energije i političkih interesa. Ko će izaći kao pobednik teško je prognozirati, ali se uvek treba držati istorijom potvrđenih pravila.

Na kraju uvek pobede oni koji su manje zavisni, oni koji poseduju energente i sopstvenu proizvodnju. Bez izvoza i može da se preživi, ali ko ne može bez uvoza, njegove šanse su minimalne. Na kraju, naravno, uvek odlučuje duh i snaga karaktera.

Istorijska iskušenja mogu da ojačaju državu i naciju i tako otvoriti perspektivu njihovog preporoda. Snagom duha i karakterom izgrađenim na iskušenjima, Huti ne samo da su doveli pred poraz neuporedivo veću i bogatiju Saudijsku Arabiju, već su i ozbiljno uzdrmali globalni energetski poredak. Isti faktori će odlučiti pobednika i u sadašnjem rivalitetu Kine i SAD, a to su pre svega odlučnost i sposobnost da se očuva naciionalna i državna kohezija pod pritiskom energetskih i ekonomskih iskušenja.