„Mondovizija“ do kraja sveta i veka: Energetska budućnost ljudske civilizacije leži u morima

Ovaj start je ubedljivo najskuplji po sve učesnike ali ne može se drugačije. Bez obzira što je poslednju energetsku krizu izazavao ratni sukob u Ukrajini. Svi koji su na bilo koji način u njega umešani odabrali su pogrešan termin za početak.

Februar kao ratni mesec je, istorijski gledano, najgore vreme za takve sukobe, ali posmatrajući sa humane strane nema pogodnog trenutka za ratne sukobe. Ali pošto nema natrag, energetsku krizu je potrebno rešavati i energetsko trojstvo angažuje celokupnu svetsku i politiku i ekonomiju. Energetsko trojstvo uključuje sve gore klimatske prilike i sve gore ekološke prilike. Glavni razlozi za sve to su nekontrolisana industrijska i energetska isparenja, koja neće biti izbegnuta ni novim angažovanjem energetskog trojstva.

Kad je o uglju reč, to znači već postojeći ugljenokopi koji su već decenijama u eksploataciji kao i neka nova nalazišta ove ne baš kalorično kvalitetne vrste uglja – lignita, jer kvalitetnije vrste imaju potpuno drugačiju industrijsku namenu.

Svedoci smo raznih ozbiljnih političkih demonstracija naročito u Severnoj Nemačkoj protiv otvaranja novih ugljenokopa lignita, pre svega zbog veoma loših ekoloških uslova i rešenja tako da je veliko pitanje da li će ta akcija i zaživeti.

Međutim, energetska kriza traži rešenje tako da će sadašnji kapaciteti i dalje biti maksimalno eksploatisani uz svakako i neke nove.

Kad je nafta u pitanju, i dalje će se nastaviti dosadašnja eksploatacija uz zadovoljavanja političkih interesa pre svega, ali i nekih novih i sve delikatnijih po korisnike, ali svakako mnogo skuplje, a ekologija je i dalje najveći gubitnik. Snabdevanje gasom je, pre svega zbog političkih razloga i interesa, sve komplikovanije u distributivnom i u ekonomskom smislu.

Dakle, energetsko trojstvo je u vremenu sadašnjem veoma teško za rešavanje. Čovečanstvo je sve brojnije kao i potrebe, a kad se tome dodaju troškovi, pa politički, pa ekonomski, pa ljudski i na kraju i ekološki interesi, situacija nije ni malo zavidna. To će svakako potrajati veoma dugo, nekoliko decenija i verovatno do kraja ovog veka, uz pretpostavku a i opštu želju da ratnih sukoba više ne bude. Ako se sada ovako nastavi možda možemo da budemo i optimisti.

Potrebe za energentima su i dalje mnogo veće pa je alternativa neophodna. Po svetu niču vetroparkovi kao i postavljanje solarnih panela, ali i izgradnje minihidrocentrala. Kad su u pitanju minihidrocentrale ekologije nigde nema. Ubacivanje potoka u cevi ostavljaju za sobom ekološku katastrofu u slivu. Ako se uzmu u obzir mali kapaciteti onda je rentabilnost na samoj ivici tako da je veliko pitanje oslonca na takve izvore sem u slučaju nekih manjih dopunskih potreba.

Upravo zato se postavlja pitanje kako rešavati energetske potrebe. Svedoci smo da na svetu postoji nekoliko hiljada možda i više minihidrocentala, koje ulivaju potoke u cevi radi proizvodnje električne energije. U pitanju je zadovoljenje lokalnih potreba zbog malih kapaciteta i uz uglavnom ekološke katastrofe. Da li se situacija može popraviti. Naravno da može jer postoji definitivno REŠENJE(!!!)

Ako električna energija može da se proizvodi u ekološki sumnjivim minihidrocentralama, onda je daleko bolje i lakše dobijati električnu energiju iz mora – plima i oseka, večiti morski talasi, a ako se tome dodaju i ogromni surferski talasi, u pitanju je neiscrpna energija uz stopostotnu ekološku čistoću. Izgradnja elektrana u priobalju je svugde moguća a distribucija podzemnim kanalima je svakako opravdanija od izgradnje dalekovoda i zbog materijalnih i ekoloških razloga.

Na obalama mora živi oko 95 odsto stanovništva na planeti što je veoma ozbiljan razlog da se takvom rešenju pristupi i to sistemski. Priobalna Evropa mora da ima jedinstvenu elektromrežu.

Za Australiju bi to bilo normalno jer je u pitanju jedna država. Američki zapad pa sve do Paname – jedna mreža. Američki i kanadski istok takođe jedna mreža, takođe i Afrika i Južna Amerika.

Azija bi imala nekoliko zona: Bliski istok sa arapskim državama – jedna zona, Srednji istok druga, Indija i Šri lanka treća, Jugoistočna Azija četvrta, Kina peta, Koreja i Japan šesta, kontinetalni deo Azije sedma a Fipini i Okeanija mnoštvo minisistema.

To je apsolutno sve moguće. Ako se tome doda da je takvo dobijanje električne energije daleko jeftinije od dosadašnjeg onda je praktično nemoguće utvrditi koliko sredstava ostaje za razna druga razvojna ulaganja.

Tu pre svega dolaze objekti u kojima se na temperaturi većoj od hiljadu stepeni iz morske vode vadi natrijum za proizvodnju natrijumskih baterija kao pogonskog sredstva raznih vrsta motora a pogotovo automobilskih, uz sve moguće ekološke standarde, onda ta razvojna ulaganja mogu da budu jasnija.

To je deo projekta MONDOVIZIJA koji je prosleđen Ujedinjenim nacijama i Evropskoj uniji. To može da bude jedna od tema Svetskog ekonomskog foruma u Davosu.

Ova elektroenergija je najjeftinija i obnovljiva jer je more nepresušno do kraja sveta i veka.

Autor je ekonomista iz Zemuna

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.