1280x0_Zikica-Simic.jpgU našoj zemlji postoji duža tradicija sondiranja javnog mnjenja u pogledu poverenja u institucije sistema, političke ličnosti itd.
Takva praksa je započela još 90-ih, ali je aktuelna i danas. Jedno od takvih je i istraživanje koje je proteklih dana sprovela KOMS nad mladima.
Ono što je upadljivo je da se prema i njihovim rezultatima poklanja najveće poverenje SPC i vojsci RS.
Zapravo, procenti govore da se tu pre radi o nešto nižem nepoverenju prema njima nego o nekom visokom poverenju (najviše se veruje patrijarhu SPC sa 2,8%), ali koje, uprkos tome, konstanto opstaje. Nije jasno na čemu se zasniva njihovo uživanje poverenja u javnosti.
Takvo poverenje se zasniva na nečemu specifičnom za našu političku kulturu, političku istoriju i tradiciju, a ne na aktuelnom kvalitetu delatnosti tih institucija, na čemu bi poverenje inače trebalo da se zasniva.
U zapadnoj kulturi poverenje javnosti u ustanove sistema se zasniva na jasnim i veoma opipljim racionalno-pragmatičnim kriterijumima: merljivim rezultatima iz njihovog delokruga rada. Indikativno je da se radi o dve najstarije ustanove u srpskom narodu, pa se stoga postavlja pitanje kako to da se u javnosti one uvek ocenjuju kao najfunkcionalnije i najefikasnije, pošto poverenje kao kategorija upravo to podrazumeva.
Međutim, s obzirom da nam nisu poznati rezultati navedenih institucija (naprotiv, uglavnom su nam poznate skandalozne afere u SPC) na osnovu kojih uživaju najveće poverenje jasno je da su parametri za njihovo vrednovanje sasvim druge prirode.
Uostalom, i samo poverenje u nosioce vlasti kod nas se manje zasniva na rezultatima, a više na emocijama.
Poverenje je, inače, dosta subjektivna kategorija pošto bitno zavisi od naših percepcija i iskustva sa ustanovama sistema, a ne samo od njihovog funkcionisanja. Ali, čini se da je kod nas ta subjektivnost veoma pojačana emocionalnim odnosom prema njima.
Zapravo, tu se i ne radi o klasičnom poverenju, već o sentimentu ili naklonosti prema najstarijim nacionalnim institucijama ključnim za fizički i nacionalni opstanak srpskog naroda.
Štaviše, na njih se gleda kao na reprezentativne nacionalne i državne simbole (himnu, zastavu, grb), a prema simbolima se ne gaji (ne)poverenje već poštovanje. Stoga se na proslavama državnih i verskih praznika redovno viđaju predstavnici upravo ove dve institucije, ponekad i policije.
Sem toga, sam pojam poverenja u tim istraživanjima je veoma neartikulisan i neizdiferenciran, uopšten. Nije jasno u kom segmentu života ili delatnosti se gaji to famozno poverenje.
Naročito nije jasno kada je u pitanju SPC, jer je radi o višeslojnoj i mnogofunkcionalnoj ustanovi: da li zadire u moral sveštenstva, nacionalno-kulturnu misiju crkve, političku angažovanost, ili je to poverenje usmereno prema duhovnom aspektu crkve.
Predmet najveće idealizacije u narodu je monaški red zbog površnog i naivno verovanja u apsolutnu uzvišenost njihovih motiva za opredeljenje za monaški poziv, što u praksi nije uvek slučaj.
Neki nisu zamonašeni svojom voljom već su se u manastirima obreli kao deca, siročad i sl. Drugi su se zamonašili iz sujetnih razloga pošto monaški poziv donosi poštovanje u narodu.
A i kada se zamonaše iz pravih razloga, moć koju dobiju kao vladike neretko sasvim izobliče njhove prvobitne motive i stvari krenu naopako. Zato najveći kriminal u crkvi dolazi od episkopa.
SPC je, zapravo, u jednoj ogromnoj prednosti nad svima ostalima. Pre svega, zbog istorijskih zasluga. Međutim, stvari se mogu okrenuti i reči i da i sam narod ima zasluge za očuvanje SPC.
Ali, ipak, to SPC daje ogroman istorijski kapital i preimućstvo nad ostalim institucijama bez „slavne“ prošlosti iako današnja generacija sveštenstva SPC instrumentalizuje taj kapital SPC za svoje interese.
Upravo tu imamo istorijski diskontinuitet, a ne kontinuitet na kome SPC stalno insistira: nekadašnje zaslužno sveštenstvo je doživljavalo „stradanja“ i, a današnji kler uživa privilegije, zbog nekadašnjeg stradanja svojih prethodnika, na štetu naroda.
Takođe, crkva ima čitav panteon svetitelja-zaštitnika i „velikih svetinja“ koji u narodu uživaju ogroman kult, pa ako sveštenik moralno ili kriminalno poklekne tu su svetinje da kompenzuju stvari jer se u hram više odlazi zbog njih samih („Verujem u boga, a ne u popa“).
Štaviše, istorijska uloga dveju institucija se ponekad poklapala u realnom životu, bez obzira na različitost njihovih nadležnosti.
Crkva kao zaštitnica duše znala je da štiti i telo. Primera radi, seobe u vreme Čarnojevića nisu ništa drugo do evakuacija stanovništva, čime se bavi vojska. Dakle, osnova poverenja u vojsku i crkvu je zaštitna funkcija, i to u najširem opsegu: od očuvanja telesnog integriteta do kolektivnog identiteta.
Osim toga, izvor simpatije prema njima je usmerenost prema spoljnjem neprijatelju, a ne prema svom narodu.
Pripadnost pravoslavlju se više doživljava negativno nego afirmativno. Biti pravoslavac na realnom planu više znači biti protivkatolik, antipapista, antiprotestant, protiv islama, nego biti za svoju veru ili naciju, kao što bi Hantington rekao da mi sebe određujemo u odnosu na druge ili, bolje reći, protiv njih.
Ili kao što bi Zoran Đinđić rekao da se mi lakše ujedinjujemo protiv drugih nego za sebe. Stoga se poverenje u ove ustanove više gradi na nacionalnoj identifikaciji sa njima nego na njihovoj efikasnosti.
Upravo je vladika Grigorije govorio da kada je služio vojni rok pre izbijanja rata i raspada Jugoslavije da je stanje u JNA bilo veoma nezadovoljavajuće, a da je uprkos tome uživala nezasluženo poverenje naroda. Tvrdio je da bi to poverenje koje uživa SPC rado menjao za iole ozbiljniji pastiski uticaj crkve na svoje stado.
Takođe, mnogo zbunjuje i stepen poverenja u policiju u nekim istraživanjima pošto se radi o sektoru koji je umnogome korumpiran i kriminalizovan, a uz to i grubo instrumentalizovan u korist vlasti, na štetu naroda.
Sem toga, zna da pokaže priličnu nesposobnost, kao, npr., u slučaju dugotrajne i masovne potrage za Malčanskim Berberinom koja je bila neuspešna sve dok pojedinci iz naroda nisu pukim slučajem rešili sam taj slučaj.
Biće da je to zbog njene uloge koja je slična vojnoj, a to je zaštita pograničnih oblasti države Srbije prema Kosovu (angažman u tzv. „Preševskoj dolini“, Kuršumliji, učešće u ratu na KiM).
Dakle, poverenje mladih, ali i punozrelih, nije zasnovano na uvidu u život i rad ovih institucija, već je bazirano na elementarnoj neinfomisanosti.
Može se slobodno reći da se pre radi o mladalačkoj naivnosti i predubeđenjima, nego o znanju, životnom iskustvu i poznavanju situacije u ovim institucijama.
A kod onih starih takvo poverenje je dodatno utemeljeno i na duboko ukorenjenim vrednostima izrazito tradicionalističkog i militarističkog društva.
Autor je sociolog iz Niša
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
