Mada nekada najbezbedniji glavni grad Evrope, Beograd je tokom poslednje dve decenije doživeo epidemiju ubistava, pljački i drugih teških oblika nasilja. Nagli porast broja krivičnih dela ima složenu i ne uvek potpuno objašnjenu pozadinu, ali je u našem slučaju belodana veza između nasilja i rastakanja socijalnog miljea. Pljačke i ubistva vodili su počinioce ili u povlašćeni krug „biznismena“ ili u grob (u srećnijem slučaju na robiju).
Potpuno suprotan trend odigravao se u SAD, gde su do kraja 1980-ih i početka 1990-ih godina stope nasilja vrtoglavo rasle. Predviđalo se da se nad zemljom nadvija crna budućnost i da će ne samo izlazak na ulicu, već i boravak u stanu biti sve rizičniji, te je i bivši predsednik Klinton u tome video jedan od najvećih problema za svoj narod. A onda je, neočekivano, došlo do preokreta, pa su stope nasilja dramatično opale, svodeći se na njihovu učestalost beleženu bar dve decenije ranije. Isti stručnjaci koji su s mnogo žara tvrdili da znaju zašto je krivičnih dela sve više i zašto će se tako i nastaviti, sada su podjednako žustro objašnjavali nastanak obrnutog trenda. Sva ta tumačenja su bila više plod prividno logičnih misaonih konstrukcija nego korektne analize „čvrstih“ podataka. Svežinu je uneo ekonomista Stiven Levit svojom tvrdnjom da su ključnu ulogu odigrala samo četiri faktora: uvećanje zatvorske populacije, povećan broj policajaca, smanjen promet kokaina i legalizacija pobačaja.
Prva dva argumenta su vrlo logična. S jedne strane, što je više potencijalnih prestupnika iza rešetaka, manje ih ostaje da se bave svojim zanatom, a s druge strane, i očekuje se da novac za obimnije regrutovanje policijskog kadra ne bude uludo bačen. Veza sa kokainom ne znači da su narkomani, bar u SAD, mnogo češći izvršioci krivičnih dela od svojih nedrogiranih zemljaka, već da međusobna konkurencija snabdevača vodi uzajamnom istrebljenju. Najveći značaj za prepolovljenje stopa nasilja Levit je pripisao odnosu društva prema pobačajima. Taj stav je izazvao i najviše kontroverzi. O čemu je reč?
Prve pukotine u američkom, kada je o pobačajima reč, do tada vrlo restriktivnom zakonodavstvu javile su se početkom 1970-ih godina, a 1973. god. njihov vrhovni sud je legalizovao abortuse u celoj državi (čuveni slučaj Rou protiv Vejda). Posledice su bile mnogostruke. Opao je broj čedomorstava, napuštene novorođenčadi, dece date na usvajanje i brakova pod prinudom, rađalo i manje neželjene dece. Nesuđeni život mnogih građana koji bi detinjstvo proveli bez ljubavi, a dečaštvo na ulici, regrutujući se za razne ulične bande, završavao se samo nekoliko sedmica po začeću. Priliv potencijalnih mladih prestupnika tako je drastično smanjen. Efekat je viđen manje od dve decenije kasnije, kada su se različiti oblici nasilja naglo proredili.
Procenjuje se da je, usled odluke Vrhovnog suda, do danas lišeno prava na život skoro četrdeset miliona Amerikanaca, računajući od vremena kada je gospođica čije je zaštićeno prezime bilo Rou dobila sudski spor (mada se, čekajući na odluku, ona u međuvremenu porodila). To zvuči surovo, ali su surove i okolnosti pod kojima bi ti potencijalni građani odrastali i živeli.
U užarenoj polemici, koja u SAD još uvek ne jenjava (a neki učesnici se i danas međusobno sudski gone), potegnut je i primer Rumunije. Tvrdi se da je bračnom paru Čaušesku glave došla odluka o zabrani pobačaja 1966. godine. Tačno je da je 1989. god. u svrgavanju režima u Rumuniji ključnu ulogu odigrala omladina, a sigurno je i da nije odrastala u ljubavi. Međutim, to nije bio problem porodice, već celog tog nesrećnog društva. Mada su pokojna Elena i njen suprug drugde imali svoje blede kopije, bar u modernoj Evropi njih niko po surovosti nije dostigao.
Koje se naravoučenije iz te priče da izvući za nas? Period prvobitne akumulacije kapitala se polako privodi kraju, pa je i novoj klasi bogataša interes da se zaštiti čvrstim zakonskim propisima i dovoljnim brojem policajaca koji će čuvati njih i njihovu imovinu, ali i hapsiti preživele u obračunima kriminalaca i slati ih u postojeće i novoizgrađene zatvore. Ostaje činilac za koji se navodi da je u SAD i, delimično, u Rumuniji bio ključan: stav prema pobačajima. U Srbiji odnos prema nasilnim prekidima trudnoće nije bio uzrok nasilja, pa teško da bi mogao da se prihvati i kao lek. Problem je odrastanje u, za mnoge, bedom i borbom za preživljavanje zasićenom okruženju, gde nema ni mesta, ni vremena za ljubav, porodični sklad, negovanje moralnih vrednosti i socijalnu pravdu. Otuda će i eventualno smanjivanje učestalosti nasilja kod nas biti spor i postepen proces, a ne, kao u SAD, metafora za hirurški rez.
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
