Epidemija nula u Srbiji

Na značaj brojeva ukazivali su i drevni Hebreji. Brojka je simbol koji služi da se prenese neka ideja, odnosno apstrakcija, smatrali su kabalisti. Bertrand Rasel je tvrdio da se iza svih pojava kriju brojevi, pa su tako, na primer, fazanski par i ljudski par, po njemu, „samo instance brojke dva“.

A šta se krije iza broja nula kao nepostojećeg kućnog broja?

Verujemo da bi se i ovaj briljantni filozof i nobelovac duboko zamislio nad fenomenom nula u Srbiji, nad njenom takoreći zloupotrebom i vulgarizacijom značenja. Jer, nula je nula. Nula je prazno mesto. Nula je odsustvo.

Na primer, u broju 408, broj nula označava odsustvo desetica, u broju 3065, odsustvo stotina.

S nulama u Srbiji to nije slučaj, barem ne sa svim nulama.

Neke nule, a izgleda da ih ima dosta, nisu prazna mesta. Štaviše, njihov kapacitet je vrlo veliki.

U njima stanuju ljudi, doduše kao fantomi, ali će na predstojećim izborima glasati kao ljudi od krvi i mesa, i to, naravno, za svoje „stanodavce“.

Ne zato što ih vole, nego zato što ih se plaše.

Zasad je takvih nula najviše na ulicama Niša i u okolnim selima, gde se desetine hiljada građana ovih nedelja useljava na adrese s brojem nula, a primećene su nule i u Valjevu, i nekim drugim mestima, pa se može očekivati da se i ova epidemija, kao i svaka druga, brzo proširi na celu zemlju.

Vakcina protiv takve zaraze još nije napravljena, niti će ikada, zato što je uzročnik ove bolesti koja se jednostavno naziva zlo, star koliko i ljudski rod, menjaju se samo simptomi, dužina trajanja i ishod.

Dakle, izvesno je da ćemo s nulama živeti neko vreme, bar dok ne prođu i naredni izbori.

Ako se toliko umova kroz vekove bavilo brojevima i njihovim značenjem, da i mi malo razmotrimo moguću simboliku ove endemske nule, kao najnovijeg naprednjačkog izuma za prekrajanje izborne volje građana, i da pokušamo da zamislimo kontekst u kome je nastala.

Za početak je najvažnije pronaći nultog pacijenta. Da podsetimo, to je izraz kojim se opisuje prvi čovek zaražen virusnom ili bakterijskom bolešću u nekoj epidemiji.

Ne mislimo na prvog građanina koji se prijavio na broju nula u nekoj ulici.

Ti građani nisu pacijenti. Oni su nesrećni, ucenjeni, izmanipulisani ljudi, ljudi koji imaju malo i strahuju da će i to malo izgubiti.

I verujemo da im neće biti lako da jednoga dana oobjasne svojoj deci zašto su dozvolili da postanu nule u vlastitoj zemlji, koja jednako pripada njima koliko i onima koji su ih na taj način ponizili.

Jednoga dana kad prođe ne samo ova epidemija nego i sve ostale epidemije nakaradnih ideja i projekata koji ne poništavaju samo dostojanstvo, individualnost i slobodu čoveka, nego i identitet gradova, kulturu i istoriju.

Nulti pacijent je, kako mi razumemo ovaj fenomen, „mudra“ glava koja je prva pogođena virusom u vidu ideje o zloupotrebi nule, jer ideja kao i virusa ima koliko hoćete i neprekidno kruže kosmosom, vrebajući povoljnu priliku za napad, tako što će iskoristiti trenutnu slabost u imunološkom sistemu domaćina, ili mentalnu slabost, ako je reč o nesuvislim idejama, ili pak sklonost ka bizarnoj, izopačenoj mašti i vrhunskom cinizmu.
Da se takva ideja začela u jednom umu i tu i ostala, izgovorena ili neizgovorena, svejedno, ali svakako neprihvaćena i neraširena, bilo bi potpuno nevažno i nezanimljivo u kojoj je glavi nastala.

U svakoj sekundi u milijardama mozgova širom planete rode se milijarde najrazličitijih ideja.

Ljudski um je čudo. Da je ideja nacizma bila odmah prezrena i odbačena od zajednice, ne bi se njome niko nikada bavio.

Ali, kada se jedna zloćudna ideja primi, onda imamo fenomen zaražavanja i fenomen nultog pacijenta od koga je sve počelo.

On postoji i živi negde u Srbiji.

I možda upravo čita ove redove, zavaljen u fotelju, zadovoljno se smeškajući.

A sada kontekst. Kako je, pobogu, nastala?

Da zamislimo jedan restoran i tri ljudske figure za stolom.

Da zamislimo i sto prepun raznih specijaliteta što nacionalne što internacionalne kuhinje, i tri čaše vina koje košta kao nečija penzija.

Jer, nije ovo bilo kakav susret, ni neki smarajući skup na kome će se razmatrati aktuelni problemi u državi i svetu, mogućnost trećeg svetskog rata, Kosovo, Savet Evrope, rezolucija, blablabla.

Ovo je skup na kome treba smisliti nešto novo i epohalno za spas naprednjačkog roda. Zašto zamišljamo baš tri ljudske figure?

Pa, kad se već bavimo simbolikom brojeva, neka bude tako zbog poznate Pitagorine trojke, a i zato što se broj tri u numerologiji često označava kao božanski broj, što nam potpuno odgovara.

Naša imaginarna trojka, zvaćemo ih Prvi, Drugi i Treći, ionako već dugo pokušava da stvori novu veru u Srbiji.

Dosta se verovalo u Peruna, u Hrista, u Tita, pa opet u Hrista, sada treba verovati u Predsednika.
Slušaj, kaže Prvi, obraćajući se Drugom.

Ono s trafostanicama bilo ti je idiotski. Da, kompletno idiotski, dodaje Treći.

Odmah se provali, čoveče, nastavlja Prvi.

Ko da je teško otići na tu adresu i slikati trafostanicu.

Pa, dobro, kaže Drugi, vidno uvređen, ako je to bilo glupo, ti smisli nešto novo. Dok Prvi smišlja, oglašava se Treći.

Ljudi, znam! Sinulo mi je! Nula! Dalje znamo šta je bilo.

Ali, da se zadržimo još malo u restoranu.

Da, nula, bravo, pa to je genijalno!, uzbuđeno viče Prvi, onaj koji nije uspeo ništa da smisli.

Tvorac ideje o fiktivnom naseljavanju trafostanica za potrebe prethodnih izbora, onaj Drugi, malo je uzdržan u početku, očigledno ljubomoran, ali ubrzo se i on pridružuje usklicima oduševljenja. U to ime naručuju šampanjac, a od muzičara pesmu.

Majstore, sviraj onu najskuplju, uzvikuje tvorac ideje o nuli. Nesanicu, znači?, pita Majstor.

Nesanicu, naravno!, viču uglas sva trojica. Što se dobro uklapa uz njihovo trenutno osećanje božanske moći, jer Bog, naravno, nikada ne spava.

I dok oni slave, dok se podižu čaše i ori pesma – pa se srce pita moje, bez nje živeti kako li je, kako li je – narod koji će biti pretvoren u nule, ne sluteći ništa, pita se kako li je živeti, a ne životariti, dok obavlja neke uobičajene dnevne aktivnosti koje za zajednički imenitelj nemaju nikakav broj nego jednu glagolsku imenicu: preživljavanje.

Šta je posebno problematično u ovoj priči?

Što ovoga puta naprednjaci nisu povredili samo biračku volju građana i ljudsko dostojanstvo nego i prirodu i suštinu jednog broja.

Nula zapravo dugo nije ni smatrana brojem.

Potrebni su bili vekovi da naučnici i filozofi, pogotovu na Zapadnoj hemisferi, priznaju nulu kao broj.

Kako uostalom i da bude broj kad ne broji ništa.

Drugim rečima, nula je kao broj dosta kasno stigla u Evropu, a kako vidimo, u Srbiju je stigla jedna nova nula kakvom se dosad nijedan naučnik nije pozabavio. Nula koja je samo na prvi pogled nula, i u kojoj samo na prvi pogled nema ničega, i koju ne hvata kamera, kao što hvata trafostanicu.

Ali, to je nula koja je naterana da obavlja prljave poslove vladajuće stranke, tako što jedne ljude pretvara u glasački pribor, prethodno im uzevši dušu (vi ste nule, vaši životi nisu važni, važni su samo naši životi, naši novčanici i naši stomaci), a druge ljude s pravim adresama i s istinskim pravom glasa – u krajnjem ishodu – lišava mogućnosti da žive u gradu kakav žele.

U zemlji kakvu žele.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.