Epska balada o „srcu Srbije“

S jedne strane je on, sam, s druge sva „svetska sila“ namerna da nam „otme“ Kosovo.

On je, kao i u dosadašnjim predstavama, hrabar, nepokolebljiv, pronicljiv, mudar, i odlučan da izdrži sve pritiske.

U sadržaju performansa, međutim, susrećemo se sa „vremenskom mašinom“ koja nas vraća u vreme pre bombardovanja i gubitka rata na Kosovu.

Zanemario je Kumanovski, Briselski i Vašingtonski sporazum i „uhvatio se“ samo za aktuelni, nemačko-francuski, koji na neki način predstavlja predlog sa kojim je saglasna čitava Unija.

Anuliranjem svega što je prethodilo aktuelnom predlogu, predsednik poništava činjenice da je Kosovo proglasilo nezavisnost, da je priznato od većine relevantnih svetskih država i da Srbija duže od decenije nema nikakve državne ingerencije na toj teritoriji… Ispada, po njemu, da je zahvaljujući njegovoj „mudroj politici“ na Kosovu bilo sve u redu dok Zapad nije odlučio da taj „red i mir“ naruši.

Odjednom se prisetio i Ustava, objašnjavajući da ne može ništa da odluči ni potpiše, jer to prevazilazi njegova ovlašćenja.

Upozorio je na katastrofalne posledice koje će proizići iz odbijanja plana i pozvao na jedinstvo, podsećajući da je odbrana Srbije iznad svakog političkog neslaganja. Njegov verbalni egzibicionizam, koncipiran, kao i do sada, za jednokratnu upotrebu nije iznenađujući.

Ne iznenađuju ni anahrone i panikom začinjene poruke podrške njegovih poslušnika.

Oni su, kao i on, naučili da se identifikuju sa Srbijom, pa su u horu zavapili, da ako on ode, nestaće i Srbije.

Ne iznenađuju ni reakcije korpusa označenog kao „opozicija“ jer ta šarolika skupina, osim što je deklarativno protiv Vučića, nikada nije imala racionalni pristup prema kosovskom sindromu. U takvoj konstelaciji društvenih odnosa građani nikako nisu mogli i ne mogu da vide celinu i razumeju suštinu.

Na krhotinama proglasa o bratstvu i jedinstvu gradila se, za potrebe političke elite, epska balada o „najskupljoj srpskoj reči“ , „srcu Srbije“ , „kolevkama“ i identitetu koji jedino može da se stekne ako se sačuva Kosovo.

Uz romantičarski diskurs, korišćen u prilikama kad vlastodršci nisu imali odgovore i rešenja za realne probleme države, odrastale su višestruko frustrirane generacije. Formirane su na nacionalističkim i kvazi patriotskim idejama koje su im nuđene umesto kreativnog znanja i umeća korišćenja činjenica.

Takvim sklopom percipirale su realnost strahom i mržnjom. Većina nikada nije bila na Kosovu, o istoriji suživota srpskog i albanskog življa ne znaju ništa, ali veruju u mantru da im je Kosovo oteto i da im je činjena nepravda.

O zločinima prema albanskom stanovništvu sa Kosova ništa nisu čuli niti veruju da su činjena, ali su ubeđeni da su Albanci uvek činili zla srpskom narodu.

Čak i ako misle drugačije, nikada nikome neće preneti takve stavove, jer je to izdaja. Pojam koji poprima sudbinske odrednice ne zahteva objašnjenje. Nije važno šta znači, ali ima ozbiljne konotacije.

Podrazumeva se da treba u svakoj prilici da se govori da je „Kosovo neotuđivi deo Srbije i da će tako ostati“.

Pominju neki, u zanosu potkrepljenom kafanskom atmosferom i „dogodine u Prizrenu“ ali se to, ipak, događa samo u krugu istomišljenika kada treba preneti „snažnu poruku“.

Dugotrajno izbivanje iz realnosti dovelo je do patološkog prestrukturiranja mišljenja.

Većina zna da Kosovo ne može da se integriše u državni sistem Srbije, ali to što zna potire verom da će je to moguće.

Od predsednika Republike do neimenovanog „običnog čoveka“ svako strepi da se susretne sa činjenicom da je Kosovo samostalna država. Kao zla kob, nadvijena nad mnogim generacijama, ostaje kao sigurno sredstvo protiv svake nade da se može izaći iz „tamnog vilajeta“.

Autorka je lekarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.