U korenu Klauzeviceve formule – da je rat politika nastavljena drugim sredstvima – stoji (i) jedna od definicija „politike“ (koju možemo ali i ne moramo prihvatiti). Ukoliko je dakle koristimo kao ovaj teoretičar ratovanja, „politika“ se, kao i „rat“ smara nečim što se dešava između država. Klauzeviceva se formula, iako se sasvim adekvatno koristi kada treba ukazati na transformativni kapacitet rata i njegovu mimikrijsku prirodu – da je uvek on samo nastavak nečega oružjem – retko kada se koristi da prepozna rat samo kao politički mehanizam. Tako se ratovi u savremenom svetu odveć lako događaju – što se nažalost ne može reći za politike, a videćemo i zašto.
Tako je i sa nedavnim „novoizmišljenim“ ratom u Turskoj. „Sasvim slučajno“, bombarderske akcije koje vodi Turska vojska protiv kurdskih pobunjenika koincidiraju i sa izborima. Jer, iako je dobio relativno veliku podršku, osetno je oslabljena njegova pozicija neprikosnovenog vladara – a za egoističnog Erdogana i za novokonzervativni model vladanja, to je ravno katastrofi. Indikativno je podsetiti i da je politička opcija koja je pokazala veliki napredak na izborima levičarska partija.
Novokonzervativna i kapitalu naklonjena Erdoganova politika stvorila je dovoljno veliki broj nezadovoljnika koji su okrenuli leđa kombinaciji desnog ekonomskog i religijsko-etničkog populizma i okrenuli se društvenoj solidarnosti što je rezultovalo stvaranjem jakog i za turskog premijera opasnog socijalnog fronta. Urbani rat na trgu Taksim od pre nekoliko godina, samo je bila najava ovog fronta i jedna vrsta pokazne vežbe. Turski premijer majstorski je nanjušio tačku u koju treba udariti. Radije nego da rizikuje još jedan loš rezultat na nekim budućim izborima, on će pre posegnuti za proizvodnjom unutrašnje krize na granici građanskog rata i patriotizmom. Rat se tako, u slučaju Turske, koristi da se politika ne bi nastavila u nekim alternativnim pravcima.
Erdogan je, tako, nastavio politiku drugim sredstvima, pa se i iz njegovog poteza može nazreti savremena definicija „politike“. Za Erdogana – i za sve ostale neokonzervativce – politika je ono što se dešava između njega i „naroda“ sa ciljem njegovog opstanka na vlasti. A s obzirom da je upravo Erdogan jedan od onih vlastodršca koji se legitimišu prvenstveno političkim praksama koje za cilj imaju omogućavanje funkcionisanja destruktivnog kapitalizma – ispada da je globalna politika ono što se dešava između kapitala i njegovih agenasa (kapitalističkih država i njihovih političkih elita) sa ciljem ostvarivanja interesa kapitala.
Iza Erdoganovog poteza se, stoga, nalazi interes kapitala: interes za čvrstim upravljanjem i „dirigovanjem“ demokratije. Drugim rečima, svi oni koji bi da zadrže status kvo koriste rat kao sjajnu kosku za glodanje u onim trenucima kada demokratija, makar bila i fasadna, pripreti da skrene u levo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
