Erozija obrazovnog sistema

Poslednja tri ministra Mladena Šarčevića, Branka Ružića i Slavicu Đukić Dejanović (sada ministar u tehničkom mandatu) pamtićemo po lošem ministrovanju.

Politički profil aktuelne ministarke je ne samo zanimljiv nego i karakterističan za našu kadrovsku kombinatoriku.

Ona je jedan od utemeljivača SPS-a i verovatno je rekorder po broju vrlo različitih političkih i društvenih funkcija koje je obavljala.

Bila je predsednik psihijatrijskog udruženja u dva mandata, šef katedre za psihijatriju na Univerzitetu u Kragujevcu, stalni član Glavnog odbora SPS-a, poslanik u tri mandata, ministar za brigu o porodici, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, ministar zadužen za demografiju i populacionu politiku, ministar zdravlja.

Još nije bila igumanija u manastiru, ali ima vremena.

Pomenuta tri ministra prosvete ostaće upamćeni po tome što nisu uradili ništa u oblasti za koju su imenovani.

A obrazovnovaspitni sistem je u dugogodišnjoj eroziji.

Iva Draškić, dekan Filološkog fakulteta, u izjavi za Novu kaže da je u više navrata konstatovano da je obrazovni sistem Srbije narušen i uzdrman do temelja.

Negativna selekcija kandidata za nastavnički poziv je upozoravajuća.

Malo je interesovanje. Za Fizički fakultet se prijavio samo jedan brucoš.

Za nastavničke fakultete se prijavljuju kandidati sa najslabijim prethodnim uspehom.

Dekani Filološkog, Matematičkog, Filozofskog, Hemijskog, Biološkog, Geografskog i Fakulteta za fizičku hemiju predlažu da se uvedu posebne stipendije za nastavničke fakultete, da plate prosvetnih radnika budu za 30 odsto veće od republičkog proseka (a sada su niže).

Kvalitet obrazovnovaspitnog procesa je nizak. Projekat državne mature, započet 2017. godine, za vreme ministrovanja Mladena Šarčevića, a koji je finansirala Evropska unija, nije krenuo dalje od početka.

A njime je trebalo da se unapredi kvalitet obrazovanja, da se šarolika praksa maturskih ispita (različiti sadržaji, procedure, kriterijumi vrednovanja, svaka škola radila za sebe) standardizuje na nivou države i da ta matura zameni prijemne ispite na fakultetima,

Ništa nije uradio Šarčević, a ni Branko Ružić.

I aktuelna ministarka nije preduzela ništa. Pojavljivala se u protokolarnim prilikama toliko da opravda funkciju.

Na početku školske godine izjavila je da je „vlada apsolutno rešena da početak školske godine bude radost za decu“, na Savindan rekla je „danas je važan dan za sve naše učenike, škole i sve zaposlene u prosveti. Slaveći svake godine 27. januara školsku slavu potvrđujemo značaj ovog prosvetitelja za našu državu“.

Pokušala je neuspešno „da zadre u problem“, osvrćući se na ulogu razrednog starešine koji, kako ona kaže ima obavezu „da prati postignuća dece, ne samo u pogledu ostvarenog uspeha, nego i njegovo vladanje i ponašanje, njegov mentalni sklop koji je karakterističan upravo za tu školsku sredinu.

Kakav je njegov socijalni život, kako se druži sa decom, koliko ima empatije, koliko je spreman za nekakvu solidarnost.“ (TV Prva).

Ona kaže da razredni starešina treba da sagleda njegov (učenikov) mentalni sklop koji je karakterističan upravo za tu školsku sredinu. Šta znači taj sklop? Možda je to neka psihijatrijska novina?

Da li je školstvo za psihijatrijski otoman i da li razredni starešina treba da bude i psihijatar?

Očigledno je reč o profesionalnoj deformaciji pa psihijatar u svakoj učenikovoj misaonoj aktivnosti treba da istražuje „mentalni sklop karakterističan upravo za tu školsku sredinu“.

Možda je „mentalni sklop“ karakterističan za decu opštine Palilula drugačiji nego kod dece u opštini Stari grad?

Odrednicu „mentalni sklop“ nisam našao u psihološkom leksikonu (D. Krstića). Nije jasno šta znači „nekakva solidarnost“.

Po logici, to je neodređeno kakva.

Ovu njenu izjavu, kao i zahtev da razredne starešine vode učeničke dosijee indirektno je demantovalo i njeno ministarstvo.

Valjalo bi da je tu njenu izjavu temeljno ispravio neki vrstan lektor jer je u njoj dosta stilske nedograđenosti i gramatičkih grešaka.

Još jedan dokaz da nije dorasla funkciji ministra prosvete.

Ministarka je u pravu kad kaže da je zadatak razrednog starešine da prati kakav je socijalni život učenika, da li se druži sa drugom decom, da li u njemu postoji empatija i da li je razvija.

Ovo jeste ozbiljan zadatak jer je socijalizacija ključni uslov za srećan život i uspeh u radnim procesima.

Ali to je zadatak ne smo razrednog starešine nego svakog nastavnika.

Nema uspešne socijalizacije bez dobre komunikacije, a dobra komunikacija je ona koje teče u više pravaca – od nastavnika ka učeniku i obratno i od učenika ka učeniku.

Nastava je komunikacija, a kod nas je ona pretežno jednosmerna jer četiri petine nastavnog procesa potroši nastavnik na svoje govorenje.

Učenici su pasivni i verbalno i misaono.

Nije dobar nastavnik koji savršeno izlaže nastavno gradivo i na to potroši ceo čas. Interakcija izostaje. Ask Elklit kaže da se nastava uglavnom izvodi po principu rituala.

Nastavnik predaje šireći autoritativno kanonizovano znanje, a uloga učenika je svedena na pasivnu recepciju.

Ona dodaje da je sveštenička propoved najbolja paralela nastavnoj interakciji. Sveštenik govori, a vernici ćute i slušaju (prema „Putevi obrazovanja“).

Interakcija, interakcija, interakcija, kao suština komunikacije.

Za to su najbolji oni oblici nastave u kojima učenici međusobno opšte – rasprave i grupni rad.

Od komunikacije, odnosno interakcije, zavisi ne samo kognitivni nego i emocionalno-voljni razvoj učenika, emocionalna inteligencija.

Goleman kaže da je za uspeh u životu i na poslu emocionalna inteligencija gotovo značajnija od logičke.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.