foto BETAPHOTO/Air Serbia/Luka FilipovićJoš se zvanice nisu ni osušile od desetina litara popijenog šampanjca na proslavi povodom decenije od osnivanja Er Srbije, a ministar finansija otvorio je novu bocu penušavog vina da bi „zalio“ novu radosnu vest – Er Srbija je konačno naša.
Nacionalna avio kompanija sad je sto posto u vlasništvu države Srbije, a Etihad je, kao manjinski i nekadašnji strateški partner, definitivno odlepršao iz njene vlasničke strukture.
Ministar finansija (i predsednik Upravnog odbora Er Srbije dok je Etihad upravljao firmom) kurtoazno se zahvalio partneru, ali ponovo je prećutao/sakrio koliko ćemo još godinama plaćati Etihadu to što je bio ortak/suvlasnik u „našoj“ avio kompaniji.
Odlazak Etihada obavijen je velom tajne jednako kao i njegov dolazak pre deset godina. Ali, o tome malo kasnije.
Vest da je Srbija potpuni vlasnik avio kompanije slavljena je u državnom vrhu s manje pompe nego pre neki dan desetogodišnjiica postojanja.
Kao da vlast nešto krije, kao da joj je neprijatno što ju je napustio toliko hvaljeni strateški partner, makar bio i manjinski. Utisak je da se vlast plaši da bi neko, i to baš pred izbore, mogao pomisliti da „brod tone“ i da „kapetan“ (strateški partner) prvi beži.
Ima ovih dana raznih teorija o razlozima povlačenja Etihada.
U njihovom razmatranju ostalo je nedorečeno razmišljanje zašto je Etihad uopšte dolazio u Srbiju, šta mu je trebala ta poslovna avantura ali i zašto je baš takav ortak bio potreban srpskom državnom rukovodstvu koje se bilo namerilo da, bez obzira na troškove, usreći državu s avio kompanijom.
Neko će reći da je Džejms Hogan, šef Etihada, u to vreme gurao ideju podizanja konkurentnosti kompanije na osnovu modela regionalnih partnerstava. Ali, ta ideju je ubrzo propala i koštala ga radnog mesta. Ali, Etihad je i posle njegove smene ostao suvlasnik Er Srbije.
Etihad je srpskoj vlast trebao iz mnogo važnijeg razloga.
Treba se setiti da je stvaranje Er Srbije, pod geslom spasavanja JAT-a, bio je jedan od prvih velikih poslova nove vlasti na kome je demonstriran model budućeg poslovanja države kao privrednog subjekta i pokrića za kreativnu devastaciju državnog budžeta.
Sve, ali bukvalno sve, što je vezano za nastajanje, osnivanje, poslovanje, promenu vlasničke strukture Er Srbije bilo je u startu proglašeno za tajnu i bilo netransparentno. Vlast se nije ni trudila da to bar malo sakrije.
Zašto se vlast u Srbiji nije 2013. godine odlučila da kao partnera u osnivanju nacionalne avio kompanije pozove, recimo, Lufthanzu?
Kompanija Etihad, njen vlasnik šeik Muhamed bin Zajed i njegova država Ujedinjeni Arapski Emirati nisu slučajno odabrani kao strateški partner državnog vrha Srbije u osnivanju i poslovanju Er Srbije.
Etihad, bin Zajed i UAE poslužili su srpskoj vlasti kao „smokvin list“, pokriće za sve poslovne odluke koje su bile skrivane od javnosti a koštale su poreske obveznike stotine miliona evra.
Etihad je bo izgovor za nedavanje odgovora, odnosno tabu kojim su zatvarana usta javnosti. U tome se krije i odgovor na pitanje zašto je srpska vlast izbegla Lufthanzu kao mogućeg partnera.
Pa zato što bi strateško partnerstvo s Lufthanzom po difoltu podrazumevalo potpuno transparentno poslovanje.
Od dolaska Etihada avgusta 2013. godine pa do njegovog odlaska novembra 2023. godine ništa se ne zna o tom „poslu stoleća“.
Od javnosti je skriven ugovor o osnivanju kompanije Er Srbija, sakriven je osnivački akt, nedostupan je ugovor o strateškom partnerstvu, tajna je i ugovor o zakupu aviona, ništa se ne zna o uzimanju kredita od Etihada, nisu objavljene studije opravdanosti uvođenja novih linija, godinama se mućka s godišnjim finansijskim izveštajima koji se kreativno friziraju, skrivaju se subvencije i donacije iz budžeta, ne objavljuju se standardni kvartalni izveštaji već se samo saopštavaju statistički podaci o naletu, novim linijama i broju zauzetih sedišta…
Čak su i ključne funkcije poslovanja kompanije (planiranje, komercijala) izmešteno u Abu Dabi, kako bi informacije bile nedostupne domaćoj javnosti a ključne kadrovske pozicije prepuštene manjinskom vlasniku koji ih je proglašavao tajnim podatkom.
Etihad je 2013. godine uključen u projekat Er Srbija da bi se sakrilo nekontrolisano delovanje (muljanje) političara koji vode državu Srbiju. Bio je to komotan model kojim je vlast u Beogradu odbijala svaki pokušaj traženja odgovora o poslovanju Er Srbije.
„Odgovorićemo, ali prvo moramo da pitamo partnera iz Abu Dabija“, bila je fraza iza koje se skrivala srpska vlast, odbijajući da pruži odgovore domaćoj javnosti o načinu upravljanja nacionalnom avio kompanijom i trošenju stotina miliona evra novca poreskih obveznika.
Ni danas, po izlasku Etihada iz vlasničke strukture Er Srbije, država nije našla za shodno da obavesti javnost koliko je Srbija platila za tih 16,15 odsto vlasništva koje je imao manjinski akcionar.
Valjda transparentno i domaćinsko upravljanje državom nalaže da vlast saopšti koliko su poreski obveznici platli zadovoljstvo da Er Srbija sto posto bude „naša“.
Ne sumnjam da je Etihad u finansijskom smislu dobro prošao u strateškom partnerstvu s državom Srbijom i da nije na gubitku. Na kamatama, ali još više na zakupu aviona pravljene su „masne“ zarade.
To nije ništa neobično u avio biznisu kad kompanijama upravljaju korumpirane neznalce. Da li je neko, i ko, delio visoke profite od tih poslova, poreski obveznici u Srbiji saznaće tek kad se promeni vlast.
Autor je novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
