Etnički ateista iz „Zemlje bez smeška“: Vesna Rakić Vodinelić povodom 10 godina od smrti Vojina Dimitrijevića

Za takve ljude često se veli da su renesansne ličnosti. Nije voleo da ga takvim označavaju. A stvarno jeste izveo jedan renesansni podvig za ovo društvo – postavio je na visoko mesto politički i pravni značaj ljudskih prava i probudio građansku svest o njima. Svaki današnji protest radi zaštite ljudskih prava nosi u sebi zrno znanja koje je za sobom ostavio, svaki bunt – ponešto od njegovih nepristajanja.

Osnovni Vojinov poziv je bilo međunarodno javno pravo, ali bavio se brojnim drugih područjima i temama. Najpoznatiji je kao teoretičar i istovremeno aktivista promocije i stvarne zaštite ljudskih prava. Zahvaljujući aktivizmu nikad na ljude nije delovao kao suvi učeni teoretičar od koga se primaju pa onda reprodukuju znanja. Sa Vojinom se razgovaralo kao da ga dugo poznajete. Nije dopuštao da njegova intelektualna superiornost stavi sagovornika u podređeni položaj.

Njegova interesovanja i znanja prevazilazila su pravo. A u pravu bio je slobodan i pouzdan pravnički um koji je poštovao pravila naše profesije, a istovremeno znao da proširi granice pravne i političke neslobode, koje su postavljali i postavljaju ograničeni i formalnim autoritetom snabdeveni kruti umovi.

Pisao je filmske kritike, svojevremeno je bio jedan od voditelja emisije Kino-oko, koja je ustanovljena na TV Beograd sredinom 1970-ih godina, a ukinuta 1990. zbog „nepodobnih“ gostiju. Kino-oko je kao povod imalo film, a razgovaralo se o tada aktuelnim društvenim i kulturnim temama. Vojinova živost, odnos prema gostima imali su potencijal da izgrade kritičkog i osvešćenog gledaoca koji nije tek puki konzument. Danas, gotovo pola veka kasnije tako nešto je nezamislivo na javnom servisu.

Studirao je i psihologiju, što je bitno uticalo na poimanje individualnih ljudskih prava i svest o nužnosti da se ona stave na prvo mesto prioriteta stvarne zaštite u Jugoslaviji, kasnije u Srbiji. To za njega nije bio običan doktrinarni, već ljudski stav.

Vojin Dimitrijević rođen je 1932. u Rijeci. Prava je završio 1956, a doktorirao 1965. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je radio kao asistent i nastavnik od 1960. do 1998, gotovo četrdeset godina. A taj Fakultet ga se rešio po kratkom postupku, zajedno sa još nekoliko kolega. Vojin je bio najstariji među nama. Potom je predavao na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, bio je osnivač i direktor Beogradskog centra za ljudska prava.

Tokom decenija radio je i kao gostujući profesor na univerzitetima u Virdžiniji, Sarajevu, Splitu, Lundu i Oslu. Najpoznatije njegove knjige – Međunarodno pravo ljudskih prava, Strahovlada i Terorizam, doživele su nekoliko izdanja, a napisao je još knjiga i oko 250 članaka i eseja. Ponosio se francuskim ordenom Legije časti. Sećam ga se na Vojinovom reveru u pogrebnoj povorci ubijenog Zorana Đinđića. Kao u nekom herojskom epu, Vojin Dimitrijević je umro 5. oktobra (2012) i fizički okončao svoj put odvažne borbe za čoveka u državi nastrojenoj protiv (običnog) čoveka.

Oni koji se interesuju za Vojinov život i radove, a i za njegovu ličnost, naći će svedočenja u knjizi O međunarodnom i narodnom, koju je objavio Beogradski centar za ljudska prava povodom njegovog sedamdesetog rođendana.

Bila sam Vojinova dugogodišnja saradnica, zahvalna za sve što sam od njega naučila, a i svedokinja teških momenata njegovog života i rada. Pamtim mnogo toga o njemu, a najupečatljivije nekoliko. Zajedno smo doživeli mnogo političkih poraza u nastojanjima da bar mali deo života provedemo u slobodi i demokratiji. U takvim trenucima uglavnom nije bivao obeshrabren. Cedio je ni iz čega, izuzev iz svoje ličnosti, dovoljno entuzijazma da pokuša ponovo, s nekom drugom temom, drugim metodama. Jer – „uspeh je sposobnost da idete od jednog neuspeha do drugog, a da ne izgubite entuzijazam“ – verovao je u ovu Čerčilovu misao. Kada bismo gubili entuzijazam, imali smo na koga da se ugledamo. Vojin je bio tu, spreman da krene ponovo sa žarom, bez ličnog interesa, poštujući protivnika uprkos svemu. Danas, što god da započnem, a unapred izgleda izgubljeno, ipak počinjem – dugujem mu bar neki početak.

Nacionalizam i nacionaliste smatrao je naročito društveno opasnim na Balkanu. Za sebe je govorio da je „etnički ateista“, te da ga zato mnogo ljudi ne razume i ne voli. Nije nikad dozvolio sebi da bude patriota po zanimanju, iako je patriota bio. Ne onog tipa kakav se ovde stolećima neguje. Patriotizam kada bi bivao poslednje utočište hulja, Vojin je prezirao i to nije hteo da krije. Namnožili su se silno otkad ga nema, a on je znao da ih uspešno raskrinka.

Vojin se često smejao i voleo je da se smeje. U svom tekstu Zemlja bez smeška (Peščanik, 9. februara 1992) pisao je: „Humor i ironija su znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju. On time pokazuje da je uveren da se služi najboljim argumentima, ali da njih odvaja od sebe, jer ne misli da je nepogrešiv i da nema bar neku sitnu manu. Ako je takav, sagovornici ga primaju kao ljudsko biće, sa simpatijama ili razumevanjem koji odatle proističu. U suprotnom, njegova uobraženost postepeno se pretvara u ograničenost a njegove patetične tvrdnje sve su neumesnije.“ Vojinova vedrina, uz građansku hrabrost i višedecenijsku istrajnost, deo je emotivnog pamćenja onih koji su ga poznavali. Istovremeno, i izvor inspiracije.

Kako bi Vojin gledao na prenemaganje današnjeg gospodara života i smrti, kolika bi bila jedinica uobraženosti koja označava ograničenost takozvane elite, koliko Fema staje u jednog Vučića – o, bilo bi neopisivo uživanje od njega to slušati. Da li je tada naslućivao da će budućnost biti gora, da će ostati premalo ljudi spremnih za ironiju i smeh u teško manipulisanim životima kakve danas – teško je reći živimo – tek nekako proživljavamo?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.