EU je pravac od koga se ne odustaje

Proces pretpristupnih pregovara nije ništa drugo nego modernizacija države, uređenje celokupnog društva po ugledu na najrazvijenije zemlje. Nije toliko važno da naši građani potpuno razumeju tehničke detalje ovog procesa, ali je mnogo važnije da to osete na poboljšanju svog ličnog standarda i uslova za život.

Ako sve zemlje Evropske unije imaju iste standarde u oblasti zdravstva, zašto predstavlja problem da Srbija ima iste standarde kao na primer Nemačka, Francuska ili Holandija. Otvaranje poglavlja znači usklađivanje našeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama Evropske unije, ali i praćenje implementacije usvojenog. Reforme u mnogim oblastima nije moguće sprovesti bez velikih finansijskih sredstava, kao što je slučaj u oblasti zaštite životne sredine. Ovakvi problemi se rešavaju uz pomoć fondova Evropske unije iz kojih smo do sada dobili tri milijarde evra bespovratnih sredstava. Nedavno smo dobili 95 miliona evra iz IPA fondova (bespovratna sredstva iz pretpristupnih fondova EU). Ovaj paket je podrška osnivanju malih i srednjih preduzeća, ali i lokalnih samouprava, što će direktno uticati na regionalni razvoj. Građani i na ovaj način mogu da osete konkretne benefite od pristupanja Evropskoj uniji.

Pojedinačno naš najveći bilateralni donator je Nemačka sa više od 1,6 milijardi evra do sada (38,5 miliona evra donirala je za unapređenje rada malih i srednjih preduzeća). Učestvovala je sa 20 procenata u ukupnim donacijama Evropske unije.

Značajan doprinos dao je i daje Berlinski proces kojim je predviđena realizacija veoma važnih infrastrukturnih projekata u našem regionu. Ta vrsta povezivanja doprineće bržem privrednom rastu, što je potreba svih nas. Međutim, Berlinski proces nije zamena za proces evrointegracija, već pomoć i ekonomsko osnaživanje. Naša očekivanja su velika na sledećem samitu koji će se održati sledeće nedelje u Trstu.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan je 2008. godine. Stupio je na snagu 2013. godine, pet godina kasnije i to zahvaljujući ovoj vladi, iako su mnoge političke stranke tih godina svoju politiku bazirale upravo na evrointegracijama, u praksi nije bilo stvarnih pomaka i istinskih reformi. Očigledno je da nemamo više vremena za gubljenje i što smo u praksi pokazali da imamo političku volju, ali i kapacitete da se suočimo sa najtežim izazovima, sa neophodnim i često veoma bolnim reformama.

Osnivanje Ministarstva za evrointegracije šalje nedvosmislenu poruku, ne samo o značaju procesa evrointegracija za našu zemlju, već ukazuje i na jasno spoljno političko opredeljenje Vlade Srbije.

U nedostatku argumenata protivnici ovog procesa često pominju uslovljavanje od strane institucija Evropske unije.

Čak i da nismo zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, svakako bismo morali da preduzmemo određene reforme, pre svega u oblasti pravosuđa, zdravstva, obrazovanja, ekonomije. Sami smo odredili svoje ciljeve koje želimo da ispunimo što pre, ali zbog ranije nagomilanih problema to zahteva određenu dinamiku. Jednostavno EU je tip društva kome želimo da pripadamo i čije standard želimo da primenimo.

Upravo zbog toga je besmisleno da pojedinci ovo nazivaju evrofanatizmom. Ako je sve ovo što sam pomenula evrofanatizam, onda sam ja ponosna što sam evrofanatik.

„Svi smo mi Evropljani, sa ove i sa one strane Evropske unije. Svi imamo slobodnu odluku da učestvujemo u tom velikom evropskom projektu ili da prosto odustanemo od toga, ali moramo da budemo svesni da Evropa nije samo veliko obećanje. Evropa je i velika uzajamna obaveza. Samo sa tim obavezama u koje dobrovoljno ulazimo možemo da ostvarimo to veliko obećanje“, kaže Norbert Lamert, predsednik nemačkog Bundestaga.

Autorka je poslanica SNS i predsednica Grupe prijateljstva sa Nemačkom