EU vakcinacija i realnost

Ponesen time rešim i prijavim sebe i suprugu (oboje preko 80 godina starosti).

Između ostalih pitanja je bilo i koju vakcinu želim da primim, naravno naveo sam i to jer je predsednik lično saopštio da smo jedina evropska zemlja koja raspolaže sa vakcinama tri različita proizvođača.

Posle oko nedelju dana dobijem obaveštenje E uprave na moj mejl i terminom, 25. januar, i tačnom satnicom, 13:50, za vakcinaciju u Domu zdravlja „Novi Beograd“ i dodatnim uputstvima:

Molimo Vas da donesete popunjen UPITNIK prilikom dolaska na vakcinaciju.

Prilikom dolaska na vakcinaciju pokažite QR kod koji Vam je poslat.

Sada počinju „igre“ EU: Odštampam ovo OBAVEŠTENJE, ali nigde nema UPITNIKA ali ni QR koda, on se vidi na poslatom obaveštenju, a traže da se to ponese sobom na vakcinaciju.

UPITNIK sam pronašao, ali nisam mogao da ga popunim već sam morao da ga odštampam pa ručno da ga popunim (elektronika uz „plajvaz“).

QR cod nisam uspeo sam da odštampam, srećom imam u porodici tri visoko rangirana inženjera za IT pa sam uspeo i to da odštampam i priheftam uz popunjene UPITNIKE.

Tako opremljen sve po zahtevu EU sa suprugom stignem oko 25 minuta pre zakazanog vremena pred Dom zdravlja „Novi Beograd“, računajući da je to dovoljno jer imamo tačno zakazan termin.

Sada nastupa druga faza iz ovog naslova: Sam prilaz Domu zdravlja je duboko deprimirajući, uz tridesetak bukvalno razvaljenih stepenica na čijem se vrhu tiska gomila ljudi bez ikakvog reda.

Imali smo dovoljno vremena do zakazanog termina ali nije bilo nikoga da mu se obratimo.

Povremeno su puštali ulazak po 5-6 osoba, ali tada su uz njih ulazili i neki sa strane.

Tu sam prvi put reagovao tražeći neki red.

Unutra, u hodniku dve medicinske sestre: prva kontroliše temperaturu i nadvikuje se sa ljudima koji nadiru i prolaze pored nje ne mareći je.

Ona nas upućuje drugoj sestri koja drži odštampan spisak i okružena ljudima pokušava da pronađe imena i zakazane termine, sve uz neopisivu galamu i gungulu jer svi istovremeno glasno uzvikuju svoje podatke ili zapitkuju druge stvari.

Tu sam drugi put reagovao ukazujući da imamo zakazan termin.

Listala je i tražila nas na spisku, da bi nam nervozno odbrusila: „Nemate u 13:50 nego u 13:55h“ i precrtala (plajvazom) u odštampanom spisku.

Uputila nas je u čekaonicu gde je bilo stotinak ljudi i neviđena graja.

Moja profesionalna deformacija odmah je reagovala: Ako su podaci centralizovani, tj. iz istog računara – kako ona ima u spisku jedno vreme – a mi smo dobili obaveštenja sa drugim vremenom, isto se može desiti i sa nekim od bitnih podataka.

U velikoj i punoj čekaonici neki su sedeli, neki stajali, gužva pred dva šaltera postavljena u polukrug.

Stanem u jedan od redova držeći popunjene UPITNIKE i lične karte.

Na šalterima opšti krkljanac, svi govore uglas i nadvikuju se sa dve sestre koje rade na terminalima.

Mnogi uopšte nemaju formulare, mnogi su upali bez zakazivanja (kako kada na ulazu „proveravaju“ da li imate zakazan termin) i uzimaju formulare koje tu i popunjavaju uz traženje dodatnih informacija, jer posebnog šaltera za informacije nema.

Kada sakupe i prokontrolišu 5-6 popunjenih UPITNIKA, sestre ustaju i nadvikujući opštu vrevu uzvikuju imena i broj sobe gde treba ponovo da stanu u red za vakcinaciju, dok istovremeno sestre iz više ambulantnih soba prozivaju sledeće za vakcinaciju.

Ali istovremeno sa svim tim poslovima sestre na šalterima odgovaraju i na mnogobrojne telefonske pozive.

Kada sam napokon stigao na red, sestra sa tog šaltera se digla i negde otišla, vidno iznervirana jednom gospođom koja je upala preko reda i uporno zahtevala da joj zakažu vakcinaciju za sutradan, na njeno ime, ali za sina koji „radi i ne može lično da dođe“.

Tu sam reagovao treći put zahtevajući da ova „gospođa“ odstupi a sin se sam prijavi.

Dobrih 20 minuta sam čekao da se sestra sa šaltera vrati, u međuvremenu sam reagovao ČETVRTI PUT, sa strane pored mene stvorio se jedan čovek u belom.

Pomislio sam da je neki od doktora došao na šalter po nekom poslu.

Kad se najzad pojavila sestra na našem šalteru, ja ugledam u rukama „doktora u belom“ Upitnik koji je već stavio na pult šaltera.

Zagledam ga malo bolje i vidim da je čovek skinuo sve sa sebe i ostavio negde na stolici, a belu dugačku košulju izvukao iz pantalona i pustio je ispod kolena.

Bio sam prvi iz reda koji spazio tu „kamuflažu“, ali mu nije uspelo.

Najzad sam odahnuo i predao naše popunjene upitnike a začuđena sestra na šalteru ih pruži koleginici sa drugog šaltera uz opasku upućenu meni: „Ko ima zakazano treba da ide na drugi šalter.. „A gde ste to napisali“? – pitam, ali mi već odgovara sestra sa tog šaltera: „Šta će Vam ovaj QR kod, to vam ne treba.“

Više nisam imao snage da joj objašnjavam da su na njemu svi moji lični i, eventualno, neki drugi podaci.

Sa jednim čitačem u ruci svi ti podaci jednim klikom mogli su se videti na ekranu i istovremeno upariti, samo je trebalo ukucati broj sobe gde treba da primim vakcinu i moje ime bi se pojavilo na nekom ekranu u čekaonici, i sve to u tišini, tačno po redu, bez nervoze.

Ja nisam „Mali Đokica“ ali sam vodio do penzije firmu koja se bavila organizacijom i programiranjem računarskih mreža, i mislio sam da upravo tome treba da posluži ono upozorenje „Prilikom dolaska na vakcinaciju pokažite QR kod koji vam je poslat“.

Završnica je izgledala ovako: supruga se pripremila, šal, rukavice, kapu, vindjaknu i tašnu ostavila je na stolici pored mene i ušla u sobu iz koje su je prozvali.

Ubrzo prozivaju i mene (tako se iz sveg glasa prozivaju sa svih strana). Ustajem zbunjen jer supruga nije izašla, sestra sa vrata viče ponovo moje ime, dolazim do nje i gledajući na onu gužvu i ostavljene stvari moje supruge, pitam gde je ona.

„Ona je tamo“ – pokazuje mi sestra jedna vrata neke druge prostorije, „i izaći će na hodnik sa strane“.

Supruga je ipak stigla do svojih stvari, a ja nisam znao šta ću sa svojim.

Primio sam vakcinu, sestra mi je pritisnula komad vate na mesto uboda i kazala da drugom rukom držim vatu 15 minuta.

Obično se ta vata zalepi nekom lepljivom trakom.

Ovako ni sam ne znam kako sam pokupio svoje stvari i izašao, ali uspeo sam, 20 godina sam bio sportista, ne znam kako to rade drugi.

Ponovni susret sa suprugom je bio dirljiv.

Konstatujemo da ne znamo koju smo vakcinu primili, nisu nam kazali, a nemamo nikakav dokaz ni da smo uopšte vakcinisani.

Ali, ako je to vakcina protiv besnila, onda je sve u redu.

Krvavu vatu trpam u džep jer nigde na vidiku ne vidim gde mogu da je bacim.

Spremamo se i uvežbavaćemo se za drugu vakcinu koja sledi.

Ovo je je bila REALNA STVARNOST.

I na kraju: Neizmerno se divim medicinskom osoblju koje provodi puno radno vreme, svaki dan, mesecima, u ovom haosu, primorano da sprovodi ovaku „organizaciju“ svog posla od strane ljudi koji se bave politikom. Za njihov rad čista desetka, za organizatore tog rada čista jedinica.

Autor je penzioner