Eufemizacija i populizacija uzurpacije penzija

Takva prava ne mogu biti ni oduzeta, ni ograničena, osim kada je to u javnom interesu, ali uvek uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Uprkos takvom tretmanu, penzije su bile meta uzurpacije koju je 2014. godine izveo Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Taj zakon se lažno predstavlja: kaže da je privremen a skriva tajnu trajanja, pa već nadživljuje one koji su bili penzioneri kada je usvojen; kaže da uređuje način isplate penzija a uneređuje njihovu supstancu ukoliko je iznad 25.000,00 dinara. To početno eufemističko obilaženje istine, nastavljeno je i u vreme primene pomenutog zakona, pa su njegovi pobornici godišnja smanjenja umanjenja nazivali „povećanjima penzija“, kao da uzurpacije nije bilo. Pošto ovim zakonom penzije niže od 25.000,00 dinara nisu umanjene, eufemisti su se hvalili da većini od 60 odsto penzionera Zakon nije umanjio primanja. Ali bi u svakoj prilici i prećutali da je to učinio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2014. godine, suspendujući aprilsko i oktobarsko usklađivanje penzija sa porastom troškova života.

Eufemizam je u „bliskom srodstvu“ sa populizmom. Kada su Fiskalni savet Srbije i Međunarodni monetarni fond preporučili stavljanje van snage propisa o umanjenju penzija, političari s vrha izvršne vlasti su se tome suprotstavili u populističkom maniru. Predsednik Republike Aleksandar Vučić, misleći na primaoce penzija do 25.000,00 dinara, kaže da je „uvek za zaštitu najugroženijih“ a da oni ukidanjem propisa o umanjenju penzija „ne bi dobili povećanje ni dinara“. Pritom, populistički previđa da bi i oni bili na dobitku vraćanjem aprilskog i oktobarskog usklađivanja penzija sa porastom troškova života. Zalažući se za „zaštitu najugroženijih“, on penzijskim primanjima, opet populistički, pridaje karakter socijalnog davanja, a ona to nisu jer zavise od visine doprinosa koji je iz zarade uplaćivan penzijskom fondu. Nisku penziju može imati i lice koje je puni penzijski staž ostvarilo privatnim ličnim radom – kao preduzetnik, advokat, lekar, zanatlija i sl. – ukoliko je na ime doprinosa uplaćivao manje no što je trebalo.

Oglasila se i predsednica Vlade Ana Brnabić. Bolje da nije, jer je pokazala da joj penzijski sistem nije poznat u meri koja odgovara njenom položaju. Govorila je i o nekakvom „redovnom dvogodišnjem usklađivanju penzija“, a ono nikada nije bilo, ni kao redovno, ni kao dvogodišnje. Misleći na Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija, izjavila je i sledeće: „Ne možemo jednostavno da kažemo – taj zakon se ukida zato što nikome nećemo umanjivati penzije.“ Priznajem da nisam razumeo šta ove reči znače. Evo i sada se pitam: kako je moguće da se ukidanjem zakona koji je umanjio penzije, penzije ne vraćaju u raniji nivo nego i dalje umanjuju!?

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji