Eve ga taj Piksi, takav je taj Piksi

Čim je u Kataru dara prevršila svaku meru, onda je Piksi uporno smarao i srdito objašnjavao da može i naopako. Ton bez slike beznađa i orlova što rano lete.

Daj gas i neka zaćuti glas. Odjekivalo je iz zadnje klupe, kao najava za niški trio „Palilula“: „Kad počesmo, pričaše ne mlatite ale, kakvo bre finale, sram ve bilo svi. Za početak praviše se ludi, pa svaki se čudi, kude je taj Niš?“

Nema navigatora, ali ima selektora. Ako je potreban prevod, obratite se Piksiju, pošto tvrdi da su Nejmar i Šaćiri pobrkali dijalekti. I padeži, svih sedam u jedan. Pardon, osam golova u Milinkovićevoj mreži i 29. mesto, u konkurenciji 32. selekcije.

Znači, ima i gorih. Ali, glupost nas je opametila, samo kratkotrajno – odzvanja Vanja.

Nego, zašto sam počeo mundijalski odjek ovom varijantom?

A z’što pa ne?

Piksi je izofiran, načisto. Baš kao moji padobranci, za vreme služenja vojnog roka.

Neće, pa neće. U tragičnom raskoraku između zanosa i stvarnosti, euforije i realnosti, laži i istine, stigli smo u fazu, kad je nula glavna. Onda se laž i dalje prenosi s kolena na koleno, a istina od uva do uva.

U vaktu bez obraza i bez institucija. Fudbal je u Srbiji decenijama melodrama, bez hepienda. Posle Nemačke, Južne Afrike, Rusije i Katara, naš najpopularniji sport je sad već tradicionalno „ono nešto“, što zdravorazumski ne može da se objasni. Naročito u Dohi, samo na momente nazirali su se obrisi igre, u Piksijevoj tzv. teoriji haosa, u kojoj je naš napad besciljno igrao protiv naše odbrane, odnosno amaterske podvrste fizički, tehnički i taktički zbunjenih reprezentativaca u turnirskim sudarima.

Teorijski uspeh je naša praktična utopija i fantazija. Biće tako još zadugo, dok Piksi i njegovi izabranici ne nauče da u korporativnom fudbalu, kao u svakoj umetnosti, postoje pogrešni pravci, lutanja i nokauti. Tako su u našem konfuznom sistemu bez sistema, u glavnim ulogama žrtvovani reprezentativci koji širom Evrope u elitnim klubovima deluju kao kiborzi, jer igraju u logično dizajniranom sistemu.

Ovde je sve naopako. Konzervativno, uštogljeno, ukrućeno. Kao falusna sfinga. I stvarno, kao sultanova džamutka. Čvorasto, prilično priznanje. Nema tih para za koje bi oni igrali džabe.

Nije onda neobično što igrači koji su navodno mogli mnogo, a nisu morali ništa, po Piksijevom sadomazohističkom ubeđenju „nismo izgubili, iako smo poraženi“. Iako su skuvani u prvoj vodi, deklasirani, gušeni u nemoći, kao topovsko meso, glineni golubovi, vreća za udaranje.

Van terena, Piksi je pobedio sve rivale, ali nije sebe. Onda je nerešeno, neodgovorno i bez posledica. Možda, katarska havarija jedino njemu prija. Baš kao i pojedinim nezamenjivim pojedincima koji su više vremena provodili ispred ogledala, nego na treningu ili okupljeni u presudnoj proveri, oko svog šesnaesterca, kao oko afričke šljive.

Ponovo se malogarađanska prepotencija o glavu obija. Na granici između samopouzdanja i uobraženosti, zavladala je mladalačka arogancija bestijalnog narcizma. Zato je Piksijevoj selekciji bio neophodan psiholog, a njemu makar elementarni kurs o ulozi i značaju pojedinih psiholoških osobina za uspeh u savremenom fudbalu. Bar azbuka o volji, motivaciji, karakteru, temperamentu.
Jer, nije dovoljno, samo reći: Idi i bidi. Daj gol. Pobedi.

Jednostavno. To je samo vrh ledenog brega. Lako i teško, kao iluzorno očekivanje od našeg državnog tima u Kataru, kad i vrapci na grani znaju da su Zvezda i Partizan, uz podršku vlasti, nedodirljivi naprednjački karteli iz kojih se regrutuju narko-dileri, finansiraju kriminalni klanovi i gaje ubice, a glavnu reč vode lica sa poternica, poput Zvezdana Terzića ili generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, zaštitnika Belivukove ekipe.

U takvoj situaciji, bez predsednika FS Srbije, Piksija nema ko da smeni. Zato dobrovoljno drži monologe, oslonjen na naprednjački pogibeljni blagoslov, kao jaje na oko, ne hajući što uz ugašene institucije, fudbal u Srbiji odumire, dok zvaničnici žmure i ćute.
Očigledno, Piksiju nije svejedno, ni lako otići, tek tako i reći: „Produžite, bez mene.“

Jer, umesto katarske katarze, videli smo plagijat. Čak devet sadašnjih reprezentativaca Srbije su autorski lik i delo Veljka Paunovića, sa kojima postao omladinski prvak sveta.

Ko zna, razumeće.

Konačno, ova agonije je prilika za nova lica i bivše pubertetlije iz Srbije, od kojih većina hara na Starom kontinentu. Pre svih Ristić, Joveljić, Jovanović, Mašović, Samardžić, Banjac, Stefan Mitrović, Bajčetić, Gajić…

Za njih je fudbal osvajanje radosti i slobode. Svi oni zaslužuju i jedva čekaju poziv u državni tim. Ali, Piksijeva fudbalska sabotaža borbene gotovosti u kojoj pojedinci moraju da igraju roviti otkriva njegov izostanak snage autoriteta, što je dovoljan dokaz da krivica nije u oku posmatrača.

Zato ne čudi suicidno davljenje u plićaku Persijskog zaliva. Bez osvrta na bledunjavu oker pustinjsku prašinu koja je na volšeban način nestala. Ali, ostala je samo pesma. Ne Vida Pavlović, nego Niška Banja, topla voda, za Nišlije divna zgoda.
Za nešto i ništa. Eve ga taj Piksi, takav je taj Piksi.

Autor je univerzitetski predavač