Evet efendije

Kao u vreme Mehmeda II Osvajača, najunosnije zanimanje kod nas je i dalje evet efendija. NJegovo je osnovno zanimanje bilo da klima glavom na sve ono što sultan kaže. I mada se naizgled čini da je ovo bio jednostavan posao – nije tako. Menjali su se sultani, menjala se njihova politika i retorika, menjao se njihov sistem vrednosti… i trebalo je mnogo ličnog angažmana, odricanja od morala i emocija da bi se ispunio ovako odgovoran zadatak. Sultanu nije bio potreban tupoglavac, već klimoglavac.

Pade Konstantinopolj, prođoše vekovi, Sanstefanski sporazum i Berlinski kongres, Srbija se menjala i teritorijalno i organizaciono… Sve se promenilo, osim da je evet efendija nakon toliko vekova u našoj sultaniji ostalo i dalje najisplativije zanimanje.

Istina, sada se zovu drugačije: „nezavisni“ su analitičari, „spin“ i ostali doktori, „angažovani“ novinari, ministri… Pun ih je Informer, Happy i Pink. Ko uspe da odgleda, na primer, samo jutarnji program ružičaste televizije bez većih psihičkih deficita, naći će ih sve na gomili, na istom zadatku… Pa Nebojša Krstić (zvani „začuđeni“), Dragomir Anđelković, Dejan Vuk Stanković ili Aleksandar Vulin češće emituju ružičasto i od Željka Mitrovića ili Dragana J. Vučićevića, što se – priznajem, u prvi mah čini nemogućim. Samo je potrebno da naš Sultan obnaroduje neku mudrost na polzu naroda i grupa evet efendija će zauzeti mesto čak i najangažovanijeg novinara kakav je Sarapa. Nadgornjavaće se u intelektualnom pojašnjavanju dalekovidosti našeg sultana, njegovog čojstva i junaštva (kako im ne padne na pamet da je jedan od njegovih turskih prethodnika imao nadimak „Veličanstveni“, baš bi moglo lepo da se spinuje?). Bojim se da ako ovo potraje, neko od navedenih efendija ne preuzme Sarapino pink komandno mesto!

Da li će iko od evet efendija ikada progovoriti koju o problemima Srbije? Naravno ne – i to ne samo zbog toga što ih Sarapa to neće nikada ni pitati, već zbog svesti da će se na taj način potencijalno izgubiti sve privilegije: unosne apanaže, zadovoljenje ega, blizinu Sarape… Da li je za njih, na primer, vest da je Srbija na listi zemalja pojačanog nadzora zbog netransparentnosti poreske administracije zajedno sa Fidžijem, Omanom ili Bocvanom? Ne, njima je vest da li je Bocvana priznala Kosovo i šta bi naš šef diplomatije morao da otpeva na bocvanskom da oni tu odluku promene! Da li je za efendije vest da je Srbija stavljena na listu zemalja sa nedostacima u sistemu borbe protiv pranja novca, zajedno sa Vanuatom, Jemenom i Trinidadom i Tobagom? Naravno ne, njima je važnije što su „Šiptari u šoku“ (citat iz filantropskog i mondijalističkog Informera), s obzirom da Trinidad i Tobago navodno želi da povuče priznanje Kosova! Da li je njima vest da na listi za skorašnje izbore ime dva „Dosta je bilo“ Radulovića, da se Preletačević zaista rodio i dobio ličnu kartu za jedan dan? Naravno ne – efendijama je važno da naša uprava navodno radi efikasno i izdaje dokumenta za dan, te tako neće biti nemoguće odbraniti ni da se birački spisak za Beograd može promeniti u poslednji čas, kada za to dođe vreme kod gospodina Marića ili Sarape.

I naravno da nije najgore što se efendijski posao tako dobro utemeljio kod Mitrovića, Vučićevića ili gospodina Marića. Najgore je što se na ovaj način suštinski formira javno mnjenje i društvena svest. Umesto kritički nastrojenog društva, posebno njegovog intelektualnog dela, dobijamo klimoglave i podaništvo kao danas dominantni, gotovo jedini način opstanka u sultaniji. Nije ovde više ni potrebna cenzura. Kao u nekom od kapitalnih Fromovih dela, ljudi ovde odustaju od kritičkog mišljenje svesni da će im ono doneti samo probleme!

Kada mogu doktor i analitičar, pa može onda valjda i bezimena Bojana „iz centrale SNS“ koja ovih dana besomučno vrti brojeve potencijalnih glasača ubeđujući ih da magarac ima dve noge a Beograd dve kule. I kod Bojane i inih nije najgora ta bestidnost, već ta količina samoponiženja kojoj se svakodnevno izlažu ona i mnogi drugi, unapred svesni da žive u državi bez izbora i sa jednim sultanom.

Gde su danas svi oni prosvetitelji koji su tvrdili da se čovek rađa po prirodi dobar i da mu je duša čista kao neispisani list hartije, te da će njegovu suštinu definisati odnos prema znanju? Kod nas suštinu čoveka određuje njegov odnos prema sultanu. Ako odnos nije evet, lako će osvanuti u otužnim skečevima mlađahnog Pajkića.

Koliko se danas nas stidi magični Volter, koji je uporno stavljao čoveka u središte naučnog, filozofskog i umetničkog interesovanja i favorizovao kult razuma, obrazovanja i prosvećivanja? Umesto uticaja Žana Marije, sada u sultaniji imamo uticaj Bojane iz Centrale.

Odričemo se teritorije, isterali smo mlade i pametne ljude, sada su na udaru razum i moral! Dokle tako? Bojim se da je 4. mart jedan od poslednjih datuma kada će makar Beograd moći da stavi prst na čelo. Ako pobede Bojana iz Centrale, Nebojša sa Pinka i srećni gospodin Marić, onda će se morati roditi neki novi Ivo Andrić i opisati kako je moguće da se u srcu Evrope u 21. veku zapati sultanija gde reč da (evet) i dalje jeste važnija od reči razum, moral ili dostojanstvo…

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu