Evo, i ja gledam N1, znači i ja sam ta stoka, je l’ tako?

Istežem vrat ka mestu odakle dolazi galama i zapažam dve visoke prilike. Jedna pripada čoveku u tamnoj košulji koji viče na radnika iz obezbeđenja.

Postaje jasno da je upravo on taj koji je gledaoce televizije N1 nazvao stokom. Ali, kontekst mi je promakao.

Mladić u beloj majici koji mi je u vidnom polju za kasom levo od mene povika iz sveg glasa: „Šta, stoka smo, jel’ tako? Evo, i ja gledam N1! Sad ćeš da popiješ otkaz! Bogami, hoćeš!“, nastavlja besno. „Jel’ treba da gledamo Pink i Hepi!?“, dobacuje dok završava s pakovanjem robe.

„Dođi u petak da vidiš koliko ima te stoke!“, oglašava se čovek u tamnoj košulji.

Aparat u koji umećem svoju platnu karticu počinje da pišti, buneći se zbog nečega, te shvatam da sam karticu naopako ubacila, tek tada postavši svesna sopstvene blage uznemirenosti.

Sada mladić u beloj majici žurno, s punom kesom u ruci, prilazi dvojici zavađenih. Vadi mobilni telefon iz džepa i počinje da snima.

U međuvremenu i ja završavam s kasom i približavam se mestu sukoba. Kreću i psovke, što se i očekivalo. Pada mi na pamet kako je možda prava sreća što te psovke postoje u jeziku, da ih nema, već bi se potukli, razmišljam. A možda će se svakako potući, ali će se pre toga bar malo izduvati.

Kroz reči koje trpe svašta. Pada mi i na pamet kako prvi put u jednoj prodavnici prisustvujem ovakvoj sceni – sceni razjedinjavanja inače homogenog sastava kupaca koji uvek deluju bezlično, ali i ujedinjeno oko zajedničkog cilja – da nešto kupe i što pre odu svojim putem.

Videvši da mladić u beloj majici snima, čovek u košulji ponavlja ono što je već rekao. Govori, sada u kameru, kako je radnik iz obezbeđenja uvredio klijente nazvavši ih stokom zato što gledaju N1.

„Nemaš, bre, nikakav dokaz, nemaš dokaz!“, ponavlja čuvar reda u samoposluzi.

Drugim rečima, prijatelju, kasniš sa snimanjem. Pošto atmosfera postaje usijana, na ivici tuče, neko spominje policiju, i upravo se mladi čovek iz obezbeđenja hvata za telefon i kucka broj.

„Neka, naravno, zovi policiju, i treba!“, čuje se dalje, a ja ipak napuštam ovu malu pozornicu, ovaj tužni isečak iz naše stvarnosti.

Ali, pre nego što je napustim, zapada mi za oko jedna epizodna uloga. Radi lakše identifikacije likova, nosioca ove uloge zvaćemo „čovek s kačketom“, i to ne slučajno, zaista je imao kačket, duboko navučen, sve do obrva. Kačket je neobičnog kroja, podseća na francusku beretku.

Čovek je sitne građe, jedva dopire do ramena ovoj trojici koji galame, psuju i samo što se ne potuku, što su možda i učinili nakon što sam izašla iz objekta. Ili je ipak stigla policija.

Elem, epizodnom glumcu u tužnom isečku naše stvarnosti, dodelićemo još jednu glavnu ulogu. Zašto?

Zašto kada je sve vreme bio samo posmatrač, pomerao glavu levo-desno od jednog do drugog svađaoca, kao da gleda tenis. Ali, u trenu kada mladić u beloj majici počinje da snima raspravu, čovek s kačketom, koji stoji tik uz radnika obezbeđenja, čime se simbolički svrstava uz vlast, hitrim pokretom navlači majicu preko lica, do samih očiju.

Šta će od njega ući u kadar snimka koji će se možda pojaviti na društvenim mrežama?

Ući će samo kačket i par crnih očiju. Teško da će ga na snimku i rođena majka prepoznati, što mu je i bio cilj. A šta mu je možda još bio cilj? Da bude u prvom redu gledalaca ako do tuče dođe.

I ne mogu da se otmem utisku da tu tuču i priželjkuje zato što kad vratim film i usredsredim se na njegovo lice pre nego što će se zamaskirati, čini mi se da prepoznajem zluradi smešak. Malo uzbuđenja u mirno jutro. I, zašto nam on postaje glavni lik?

Zato što je upravo on predstavnik manje vidljive Srbije, ali možda i najmnogoljudnije. Srbije koja se krije, Srbije pod maskama, Srbije koja se plaši, ili koja samo gleda svoja posla, ili koja ne izlazi na izbore.

Srbije koja čeka da sve ovo prođe. Čovek s kačketom koji navlači majicu preko lica, možda je predstavnik i onih koji priželjkuju građanski rat, kakvi sede u Skupštini i pripadnici su vladajuće stranke.

Da rat ne priželjkuju, ne bi ga spominjali. Čovek koji prekriva lice možda je predstavnik i onih intelektualaca i umetnika, uopšte, javnih ličnosti, koji i dalje ostaju u senci, možda cinično se osmehujući, samo što je senka sve tanja.

Koji još mogu ako žele da iz nje izađu, mada je, čini se, vremena za to sve manje, a kada Sunce blesne, biće kasno. Pa, blesnuće jednom – valjda.

Da se prisetimo, devedesetih godina pobuna protiv režima, a za bolji život, počela je s lupanjem u šerpe u vreme nacionalnog dnevnika. I bi promena.

U redu, posle se sve pokvarilo i stvari vratile na početak.

Promena koja se sada oseća u vazduhu, kao promena vremena, ne počinje od zvuka, već upravo suprotno, iz najdublje tišine zaostale od velikog bola koji ne prolazi, a sa slikom reke ljudi na beogradskim ulicama osvetljene mobilnim telefonima. Svetlo je zasad veštačko i simbolično. Ali, sve i počinje od simbola.

Da se vratimo, ipak, na mini scenu u supermarketu. Šta nam poručuje? Znamo da osim glavnih aktera i jednog koga smo unapredili u glavnog, postoji još jedan važan lik, a to je jedna televizija.

Eto, šta scena poručuje: Nije čudo što se oko medija lome koplja između vlasti i opozicije, kad, evo, u jednoj prodavnici umalo se nije desila tuča zbog toga koju televiziju gledaš.

I posledično zbog toga da li si stoka ili nisi. Može i ovako: Nije čudo što se građani svađaju i vređaju oko televizije, kada se satanizacijom nezavisnih medija u Skupštini i na nacionalnim frekvencijama, satanizuju zapravo njihovi konzumenti.

Iznenada mi pade na pamet francuski pisac Emil Zola, autor kultnog romana „Žerminal“ o teškom životu rudara na severu Francuske i njihovoj pobuni protiv surove eksploatacije.

Iskrsnu mi pred očima portret pisca s beretkom, možda isprovociran neobičnim kačketom koji je ostao u supermarketu da čeka hoće ili neće biti tuče.

Otkud Emil Zola u mojoj glavi dok napuštam prodavnicu? Osim što ga je namamio kačket čudnog kroja, možda mi se javlja i zato što je u turbulentno vreme, kakvo je i ovo naše, digao glas protiv vlasti zbog bujanja antisemitizma, tih devedesetih godina 19. veka.

A kao žrtva antisemitizma, bio je i oficir francuske vojske jevrejskog porekla, Alfred Drajfus, bez dokaza osuđen na doživotni zatvor zbog odavanja vojne tajne.

Ispostaviće se da je vojnu tajnu odao drugi oficir. List Oror (franc. „L’Aurore“) na naslovnoj strani objavio je otvoreno pismo Emila Zole tadašnjem predsedniku Francuske, Feliksu Foru, pod čuvenim naslovom „Optužujem!“ (franc. „J’Accuse!“), zbog čega pisac neće proći nekažnjeno, pa će privremeno napustiti svoju zemlju, ali će dati veliki doprinos oslobađanju nevino osuđenog kapetana.
Dakle, pismo predsedniku.

Možda bi Srbija koja se krije ispod kačketa koji liči na beretku, Srbija koja se plaši ili koja samo gleda svoja posla, Srbija koja se s vremena na vreme tovari u autobuse i vodi tamo gde ne želi da bude, poput reka koje se na silu guraju u cevi – mogla našem predsedniku da šalje anonimna pisma o tome šta zaista misli o njemu i njegovoj vlasti. Moglo bi to biti lekovito za obe strane.

Kladim se da bi sva pisma bila otvorena i pročitana, zavedena i razvrstana. Kad pomno prate svaki tvit, sigurno bi sve svoje resurse mobilisali i oko najezde pisama.

Već vidim i kako se angažuje ekipa forenzičara da bi uzela otiske prstiju. Jer, odavno naša realnost liči na krimi zaplet. Ali, nijedan zaplet ne traje večno, što ne može da izdrži ni literatura, ni film, ni bilo koja druga fikcija, pa ne može ni stvarnost.

Zato što njoj samoj u nekom času postane tesno u sopstvenoj koži. Prosto, smuči se sama sebi.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.