Evo zore ili evo mraka

Svaku osetljivu ili negativnu stvar često ume da okrene u svoju korist, i u tome je „par excellence“. U subotu uveče, na Nišvilu, je došao kao bajkoviti princ, u belom mantilu, sa zlatnim čipkama, odajući utisak da nas čeka performans života. Onda je seo na stolicu, sa koje se nije mrdao čitavo veče.

Omatorio je Brega, kao što je i sam „priznao“. Prvenstveno je prestar za intervjue, kako mi je rekao kada je odbio da uradi jedan sa mnom. Samo ih iz nužde daje, kako kaže, jer izgleda da neki od njih ne moraju biti siguran benefit za njega. Zatim, izgleda da se kao „najveći“ hedlajner na ovogodišnjem Nišvilu najmanje potrudio. Njegov Orkestar nas je uveo u svadbarsku atmosferu sa performansom i ponekom scenskom pošalicom, a on lično me je sahranio svojim „entuzijazmom“. Ako se animiranje publike sastoji iz cupkanja iz stolice, dok pijuckaš viski/rakiju, govoreći „u vaše zdravlje“, onda… E, Brego, Brego! Bolje cugni to piće u svoje zdravlje. Izgleda da te je umorilo šablonsko tezgarenje. Ne moraš kiselim osmehom da se praviš da uživaš.

Anthony B je samo dan kasnije publici otvorio apetit hiperaktivnom energijom, čijem gruvu niko nije mogao odoleti. Ne bih da ogrešim, jer je i gosn. Brega razmrdao publiku, ali se Jamajkanac znatno više potrudio. U poređenju sa Orkestrom, Brega se jedva i čuo. Ruka mu je više igrala, nego njegov glas i gitara. Svoj ajfon je povremeno „čačkao“, možda da se priseti teksta koji peva. Ipak je on „star čovek“, kako je više puta ponovio.

O Nišvil grand priju, koji je „zasluženo“ dobio, ne bi ni trebalo trebalo trošiti reči. Bilo je sigurno muzičara čiji je doprinos džezu značajniji. Nagradu koja nosi ime „Šaban Bajramović“ mu je, pritom, uručila Barbara, unuka čuvenog kralja romske muzike, od koga je isto „kraduckao“. Zar to nije pomalo ponižavajuće? Ali, šta da se radi, zna se protokol – gde god ima tezgi, ima i Brege.

Da ne bih bio proglašen plagijatorom, moram da napomenem da naslov teksta nije moj. Malo sam se, kao Bregović, poslužio „sitnom krađom“ i preuzeo naslov intervjua koji je moj otac, Milorad Doderović, uradio sa njim davne 1989. godine za tadašnji omladinski list „Grafit“.

Autor je diplomirani komunikolog iz Niša