Evro-podobna diktatura

Nije, dakle, svet počeo od Vučića niti će se na svu sreću njime završiti, niti je politički režim koji je on uspostavio u Srbiji – sui generis. Svako ko makar elementarno barata političkim pojmovima i ima poštenja da prizna reći će da se bez sumnje radi o diktaturi – „disciplini“ u kojoj su se pre našeg domaćeg, aktuelnog diktatora okušali mnogi – od rimskih cezara, Pinočea, Čaušeskua, Envera Hodže, Hitlera, Musolinija…

U enciklopedijama se diktatura najčešće definiše kao politički režim u kojem pojedinac ili grupa ima neograničenu i potpunu vlast u državi. Diktatura, prema teorijskim podelama, može biti autoritarni ili totalitarni sistem vladavine koji ničim nije ograničen, a oslanja se na silu. Diktature su imale svoje istorijske periode, od Rima i Stare Grčke sve do fašističkih diktatora. Poseban, nama blizak period, jeste period Staljinove i Čaučeskuove diktature, uzurpacije vlasti u latinoameričkim, afričkim i azijskim državama. Što se tiče oblika diktature poznat je cezarizam – tip diktature koju obeležava personalizacija vlasti, politizacija masa, paternalistička briga za podanike te osiguravanje podrške građana manipulacijom kolektivnim osećanjima. Totalitarna diktatura naziv je za poredak u kojem diktatorski sistem vlasti zahvata sva područja života, od privrede do privatnog života podanika..

Ukoliko režim u Srbiji provučemo kroz ove definicije, upadljivo je savršeno poklapanje i sasvim jasno da Srbija nažalost odgovara opisu i ispunjava kriterijume da bi se nazvala diktaturom. Što se tipa tiče, reklo bi se da je u pitanju kombinacija cezarizma i totalitarne diktature jer „našu“ diktaturu karakteriše personalizacija vlasti, politizacija masa, manipulacija kolektivnim osećanjima ali i zahvatanje diktatorskog sistema svih područja života – od privrede do davanje posebnih povlastica pripadnicima diktatorske oligarhije.

Režime koji naginju diktaturi ili su otvoreno diktatorski imamo ili smo imali i u „komšiluku“ (Crna Gora, Makedonija). Priroda ovih diktature interesantna je sa bezbroj aspekata – od toga kako se uspostavlja, neguje i opstaje do psihološkog sagledavanja profila diktatora i podanika. Ipak, ono što je vrlo važna karakteristika ovih režima koju posebno želim da naglasim – jeste njihova evro-podobnost, odnosno tolerisanje „naše“ diktature od strane demokratskih zemalja, pa bismo o srpskoj i drugim pobrojanim diktaturama mogli govoriti i kao o „evro-podobnim diktaturama“.

Šta je modus operandi evro-podobnih diktatora – Aleksandra Vučića, Mila Đukanovića, do juče Nikole Gruevskog? Oni uzurpiraju zakonodavnu i pravosudnu vlast, dok je izvršna vlast u rukama samo jednog čoveka. Toleriše se kriminalizacija društva od strane diktatora i članova njegove/ih porodica i nelegalno koncentrišu finansijska sredstva sa ciljem apsolutno kontrole svih sfera života društva. Manipulišu na izborima, kroz kupovinu i krađu, kroz zastrašivanje glasača, pa su izbori postali obična farsa. Evro-podobni diktatori sve značajne medije drže pod svojom kontrolom. Svoje političke protivnike uništavaju kroz montirane policijske i sudske procese, razapinju ih kroz diktatorske tabloide ne štedeći ni članove njihovih porodica. Evro-podobne diktature ne moraju da imaju javni televizijski servis već samo tako da se zove. Evro-podobni diktatori mogu da svojim podanicima daju najniže plate, da im smanjuju penzije, da njihovi podanici umiru birajući između leka i kore hleba. Mogu evro-podobni diktatori da zveckaju oružjem, da prete ratom drugim državama i narodima radi sopstvenog samoodržanja i „manipulacije kolektivnim osećanjima“ jer im EU na taj način pruža priliku da u oblastima koje najbolje poznaju, a to je rat i stradanje, omogući političko samoodržanje.

A šta za to vreme radi Evropa?

Evropa evro-podobne diktatore gosti, priređuje im prijeme, čestita im „pobede“ na pokradenim izborima, okuplja ih u odmaralištima, letnjikovcima – da se međusobno rukuju i smeškaju. Evropski zvaničnici kriju od svojih građana da na Balkanu postoje diktature. Pojedini od njih, sada u političkoj penziji, podršku tim vladaocima naplaćuju kroz apanaže. Nama u Srbiji su poznati politički torbari poput Šredera, Blera, Fratinija, Guzenbauera… Drugi to rade jer je to evropska politika. Pitamo se zajedno da li je to zaista evropska politika i ko je kreirao tu politiku? Da li je ta politika utemeljenja na principu da na Balkanu ne sme da bude rata, pa makar taj mir „obezbeđivali“ diktatori ili je to konstanta Čerčilove doktrine prezentovana kroz pošalicu da njihovi građani tu ne žive i da ne treba da ih brine kako mi živimo. Dakle naši diktatori naša stvar. Ne samo što su diktatori naša stvar već su naša stvar i njihovi evropski mentori. Ne samo što se opozicija i građani Srbije, ali i građani Crne Gore, možda i Albanije moraju izboriti sa diktatorima, već moraju da nađu način da se izbore sa njihovim mecenama.

Ne prizivajući političko patronisanje i „uterivanje u demokratiju“ (koje je, kao što se sećamo iz bliske prošlosti, imalo katastrofalne posledice) postavlja se pitanje principa, političke doslednosti i održivosti demokratskog poretka koji žmuri na gaženje elementarnih demokratskih normi u bliskom okruženju. Diktatura u Srbiji ne bi bila tako temeljna da nije nekada prećutno a nekada glasno podržavana od uticajnih evropskih „demokrata“. Pokušavajući da udahnu legitimitet poretku koji krši sve norme za koje se zalažu kod kuće – evropske demokrate ponašaju se licemerno i što je još opasnije – daju vetar u leđa i novim potencijalnim diktatorima … Istini za volju, nije prvi put da je Evropa zakazala pred narastajućim zlom, dok nije toliko naraslo pa zakucalo i na njihova demokratska vrata. Nezgoda sa zlom je što ono ima tendenciju da se širi. Teško ga je držati u „menzuri“ te politički opiti umeju da se otrgnu kontroli i eksplodiraju u lice onome ko stoji sa strane i posmatra. Ne prizivamo, samo konstatujemo.

I ne prebacujemo odgovornost koju kao građani imamo za to kakva nam je vlast

Sami smo krivi, istina – uz malu pomoć sa strane … Pitate za Evropu. Stasavaju i kod njih autoritarne figure, poput Orbana, Kačinskog… Dok sam redigovao ovaj tekst u francuskim novinama osvanuli su naslovi „Rimski bog je Jupiter, a francuski Makron“, a autori govore da Makron „grabi ka apsolutnoj vlasti“, da „kruniše samog sebe“, da uvodi „jednopartijski sistem“ i „kraljevski stil vladavine“ i da je „verzija rimskog boga Jupitera“. Tako „Liberasion“ drži stranu kritičarima koji tvrde da Makron „uspostavlja monarhistički stil dodatno šireći opseg ionako velikih predsedničkih ovlašćenja uvođenjem u parlament političkih laika koje će lako oblikovati“. Dakle, Evropa će balkanski stil vladanja, po svemu sudeći, upoznati i izbliza.

Autor je predsednik Pokreta za preokret