Evropa bolje da je čitala Basaru i Teofila

Da ih pridobije obećanjima kako će ostvariti Sporazum zauzvrat tražeći da ga „samo“ puste da potpuno ovlada svim polugama moći: pare, mediji, ustanove koje nisu ustanove već rade po telefonskom pozivu odozgo. Da porazmesti na ključna mesta u bezbednosnom i pravosudnom sektoru svoje do servilnosti odane ljude, da veže položajima, partijskim knjižicama ili prosto ucenom.

Sigurno im je Ostap Bender govorio: „Ideje moje benzin vaš.“ Sigurno im je zamazivao oči time da je sve to neophodno kako bi u uslovima i sredini sa kojima ima da se rve mogao sprovesti tako nepopularnu politiku. Da cilj opravdava sredstva.

Sada, učvršćen i nedodirljiv, može da im se nasmeje u lice i okrene leđa. Zemunac je dobro namagarčio svu tu evropsku i prekookeansku gospodu. Uostalom, ne kaže se uzalud: MUNZE KONZA. Pa kako su ti državnici velikih sila Zapada mogli da mu poveruju!!! NJemu??? Koga mi ovde u prste znamo, ko zlu paru. Čoveku sa takvom biografijom? Da će on uraditi ono što se nisu usudili ni Tadić niti Đinđić? Možda je po sredi očajanje, možda „davljenik se i za slamku hvata“.

Ipak, biće da je po sredi teška glupost. Što samo dokazuje koliko je pogrešno široko rasprostranjeno uverenje da neko ko iz daleka i sa visine posmatra bolje vidi od onoga ko je dole i usred srede. Nije tačno. Uvek bolje vidi i razume onaj koga se neposredno tiče, o čijoj se koži radi. Gomila obaveštajaca, analitičara, stručnjaka, diplomata… pukla je do sada mnogo puta i samo je sveopšta fasciniranost tajnim službama i diplomatijom stvorila famu o njihovoj nepogrešivosti, o njihovom sveznanju.

Na primer, još tokom 1989. godine, samo nekoliko meseci pre pada režima iza gvozdene zavese, niko od dobro obaveštenih vašingtonskih „kremljologa“ ništa nije slutio. Naprotiv, predviđali su dug život tim režimima. (Valjda zato da bi sami mogli da izguraju do penzije sa visokim platama. Strip Alan Ford je satirična i parodična ali tačna slika takvih agencija.)

Da su Makronu, Merkelovoj, Mogerinijevoj… samo prevodili kolumne Svetislava Basare i Teofila Pančića bolje bi se obavestili o našim unutrašnjim prilikama nego što su poverovali Ostapu Benderu i njegovoj ekipi pa još i svojim „ekspertima“ za ovo područje Evrope. Doktor Frankenštajn je stvorio monstruma koji se okrenuo protiv svog tvorca. Poznata priča. Problem je na Frankenštajnu da ga reši.

Međutim, ima tu jedna mentalna prepona. Kako će ćifte da shvate da postoje neki koji ne posmatraju svet i politiku isključivo kroz ekonomiju i novac? Evo kako ćifte razmišljaju: „Natalitet opada, nedostaje radne snage a mi hoćemo da održimo i čak povećamo proizvodnju a time i svoju dobit. Dakle, ‘uvezimo’ milione ‘obojenih’ iz Afrike i Azije pa će oni da nam fino rade za manju platu a biće i poslušni umesto domaćih radnika koji stalno nešto izvoljevaju. Bitno je da se naši bankovni računi tove. Ionako mi nećemo živeti pored njih, neka običan narod vidi šta će.

Mi stanujemo u uređenim kvartovima sa kamerama, zidovima, buldozima, ličnim obezbeđenjem i šta nas briga za sitnu boraniju koja se gura i gazi po metrou sa doseljenicima i mora da trpi po celi dan orijentalnu muziku koja trešti i da podnosi smeće razbacano na sve strane po satelitskim naseljima Pariza, Berlina, Berisela… Ako se neko pobuni zbog ovoga naši će ga mediji optužiti da je rasista, ksenofob, nacista….

Podrazumeva se da smo mi koji sa njima nemamo nikakav dodir svetski ljudi.“ I to je za njih „prirodno“ razmišljanje, „neoliberalno“ jer čovek je sebična životinja koja razmišlja samo o svom blagoutrobiju. Eto, tako rezonuju ćifte iz Evrope i sada se čude zašto se narod okrenuo protiv njih i pristupa krajnjoj desnici.

Tobože bojkotuju Rusiju a potajno trguju sa Rusijom. Interes je važniji od svega. „Ničije pare ne smrde“ – rekoše mudri Rimljani. Profit je naš Bog. Investiramo tamo gde je najunosnije. A zašto bi neki bogati Nemci, Austrijanci, Italijani, Francuzi… otvarali fabrike u zemlji gde ih narod ne voli, gde ih ljudi preziru, gde su „Švabe“ i „Žabari“?

Gde obožavaju slepo (prava ljubav je uvek slepa) neku drugu naciju bez obzira što otuda ne dobijaju ni prebijene pare? Zašto ćifte ne ulože u industriju onih zemalja i naroda gde ih cene? Zato što tamo gde ih cene i poštuju ne pristaju da rade za tako bednu platu. A ćiftama je profit svetinja nad svetinjama. Bog savaot pred kojim se pale žrtve paljenice, kadi se i metaniše.

E ako je tako, drugarice i drugovi, ne preostaje ništa drugo nego da se setimo reči onog vrlog Rimljanina koga upravo zbog njegove vrline prognaše antičke ćifte. On u gnevu svom, napuštajući Rim kaza: „O Gradu na prodaju čekaj samo da ti se kupac nađe.“

Autor je književnik i istoričar