Evropa i izbori

To su, dakle, tri ključna polja na kojima Srbija u narednim godinama treba da načini odlučujući proboj kako bi ostvarila svoj, takođe od juče, zvanično definisan strateški cilj – okončanje pregovora 2018, članstvo u EU dve godine kasnije. Jedno od osnovnih političkih pitanja koja se tu postavljaju glasi: da li je aktuelna Vlada Srbije u stanju da iznese taj teret?

Puni mandat vlade premijera Ivice Dačića i prvog potpredsednika Aleksandra Vučića traje do proleća 2016. godine. Reč je o periodu koji predstavlja dve trećine (samo)zadatog trajanja pregovora sa EU. Reč je o periodu presudnom za ispunjavanje krupnog cilja ulaska u Uniju do kraja 2020. godine, kada počinje njen sledeći budžetski period. Taj rok je od velikog značaja, jer bi se njegovim ispunjavanjem Srbija kao punopravna članica „ugradila“ u sedmogodišnji budžetski okvir EU za 2021 – 2027. godinu. Na raspolaganju bi joj, dakle, od samog početka bila sredstva previđena za zemlje članice, koja se mere milijardama evra. Ukoliko zakasni, Unija bi možda morala da pravi novu projekciju budžetskog okvira, što je vrlo nezahvalan i nepouzdan posao. Pogotovo u periodu ekonomske krize i dugoročnih mera štednje. Hrvatskoj je uspelo da uđe u EU na vreme za okvir 2014 – 2020. godina. Mi pokušavamo da stignemo sledeći evropski budžetski voz.

Može li sadašnja srpska vlada da obezbedi neophodnu brzinu? Ili je potrebna nova podela karata? I kakva?

Nadamo se da će procena najboljeg odgovora na ova pitanja biti presudna kada Aleksandar Vučić i njegova SNS ovih dana budu odlučivali treba li Srbija da ide na vanredne parlamentarne izbore. Ubacivanje nekih drugih faktora bilo bi po državu, društvo i ekonomiju, dakle po bolji život građana, apsolutno neodgovorno. Ukoliko je jučerašnji dan – prva međuvladina konferencija Srbije i EU – zaista istorijski, jer njime počinje proces „najvažniji od završetka Drugog svetskog rata“ (Dačić), brzina i kvalitet evropske integracije Srbije mora biti jedini element pri donošenju konačne odluke o prevremenim izborima.