Evropa ili smrt

Uzalud objašnjenja da je tako nešto moguće jer je prvi put. Ostavimo po strani i Jeremićeve sumnje da se nešto mutilo. Gore od toga, partija je pokazala da je slepa za sopstvene crne rupe koje nisu bezazlene, tim više što demokrate ne vode samo svoju stranku nego celu zemlju. Mit o jednom manekenski uređenom svetu, doteranim japijima i hladnim ošišanim birokratama pao je u subotu kao od šale pred pešačkim sistemom ručnog prebrojavanja glasova. Pošto novinari o ovome – iz raznih razloga – nisu radi pisati neka od danas Đurišić prati blogove. U tome carstvu slobode videće da je svojom neobazrivošću namestio stranku majstorima kozerije.

Nije ovde reč o zluradosti, nerešen banalni zadatak kompjuterskog glasanja amblematičan je upravo zbog središnje teme konferencije. Bila je ta tema Evropa. Kako ćemo do nje ako ne znamo tri-četiri proste radnje sa računarom! Ta diskrepancija nije, međutim, bila u prvom planu, Tadić je brzi ulazak u Uniju postavio kao zadatak života bez obzira na sve insuficijencije sopstvene stranke i srpskoga društva. Zapravo, kao lek za njih. I ranije je to bila i njegova i stranačka tema, ali nikad, reklo bi se, nije izlagana sa toliko strasti. U suštini, Tadić taj stari, dobri resurs vidi kao slamku spasa za Srbiju. Jedino što nam je ostalo. Nešto revidiran poznati slogan svih revolucionara ovde bi glasio: Evropa ili smrt. Za nju se vezuje ekonomski napredak, civilizacijsko pomeranje, obična sreća ljudi.

Vrlo karakteristično, Tadić se u promociji ovoga projekta oslanjao pre svega na Đinđića. Pozivao se on i na Davidovića, na Grola i Mićunovića, ali Đinđića citirao je više puta i na više načina, i to na samim ključnim mestima. Nema sumnje da je to zvučalo daleko bolje nego u nekim ranijim prilikama kada su sklanjane Đinđićeve slike iz partijskoga izloga, ili kada je bilo previše jasno da je spomen na Đinđića nedovoljno iskren. Možda je ova konferencija trenutak preloma. Izgleda da je prevagnulo ono razumevanje stvari koje je ukazivalo na to da veći dobitak za stranku, zemlju pa i samoga Tadića leži u osloncu na Đinđićevo nasleđe nego u njegovom ignorisanju. Sujeta je ne samo potisnuta nego liči da je sasvim stavljena u stranu. Razumljivo je, dabome, da je Tadić hteo biti svoj. Možda će zvučati malo paradoksalno, ali: lakše će mu to biti sa Đinđićem nego protiv njega.

Tadić u ovu novu svoju fazu ne ulazi praznih šaka. Politika zaokreta koju je formulisao letos – i koju nije uspela da poništi ni afera Nobel – te snažna regionalna politika, daju njegovoj pojavi određenu uverljivost. Možda, doduše, više na strani nego kod kuće, u čemu zapravo leže i najveći izazovi. Politička konstelacija, međutim, nije sasvim obeshrabrujuća. Gosti iz inostranstva na konferenciji išli su u podršci dalje od kurtoazije. Grci i Slovenci takmičili su se, štaviše, oko sponzorstva našeg napredovanja. Isto tako i Španci. Činjenica da su izostali Hrvati ide na dušu Tadićevog prijatelja Milanovića koji je, uvređen, odbio doći jer nije bio predviđen da govori, ali to neće ugroziti regionalnu podršku srpskim demokratama za koje se vezuju ključni istorijski iskoraci nove Srbije. Izrazio je to ne samo Dodik nego čak i zamenik albanskog premijera.

Isto tako, neke ključne stranke iz vladajuće koalicije napravile su svoje veliko spremanje i pokazale šta smeraju. Drašković i Dačić pouzdane su karike u tome lancu za Evropu. Sam Tadić – na užas nas iz publike – ne propušta da kao nezaobilaznog partnera apostrofira Palmu Markovića. Dodaje svemu Čedu Jovanovića, na koga, sad je to objavio urbi et orbi, računa u budućnosti.

Najzad, stranka je Tadiću poklonila poverenje, i – ne manje važno – vrlo zrelo isto uskratila nekima koji su mogli predstavljati smetnju i biti remetilački faktor. Ako je, naime, i bilo prognoza o tome da će se u subotu odigrati Osma sednica demokrata, nje nije bilo: Tadić se izborio da ne postane Stambolić, a Jeremić se nije izborio da postane Milošević. Na putu za povlačenje odgovarajućih reformskih poteza Tadiću sada ne stoje ozbiljne spoljašnje prepreke. Prepreka sebi može biti samo on sam.

U novi, verovatno odlučujući krug za sebe i stranku, Tadić ide sa timom koji je naoko neznatno redizajniran. Ali, samo naoko. Pun priče o jedinstvu, taj je tim na subotnju skupštinu došao sa određenim unutrašnjim trvenjima. Ne računamo u to odnose u ženskoj populaciji stranke, gde Trivanovu niko nije mogao stići sa njenom udvoričkom retorikom prema stranačkom šefu. Petrović je, na primer, hteo da se nametne Pajtiću i Đilasu, ali se morao povući. Slično je bilo i na nekim drugim nivoima. Širi je zahtev da to posle skupštine legne kao rukom odneto. Sigurno neće ići glatko, posebno zato što će se sada stvarati jedna nova nezvanična hijerarhija u vrhu. Šutanovac, kao starosedelac i kao guru evroatlantskih integracija, trebao bi biti prvi do prvoga u sprovođenju novih zadataka. Dobio je, međutim, najmanje muških glasova, i to neće ostati bez odraza na njegovu snagu: sa konferencije, na žalost, izlazi slabiji nego što je na nju došao. U sličnoj je poziciji i Petrović. Ostaće ogreben ulogom mutikaše koju je sebi bio dodelio protivno dogovorima sa partijskim drugovima.

Pajtić se na začelju kolone moćnih našao ne samo svojom zaslugom, i iz razloga koji nisu od juče: nezadovoljan što pre dve godine nije dobio premijersko mesto koje je verovatno bio zaslužio, prinuđen da lavira između Vojvodine i Srbije, pritiskan da u odnosu na šefa stranke što manje demonstrira svoju snagu koja je proizlazila iz vojvođanskih glasova, on se u međuvremenu često svodio na nekog ko otvara seoske vodovode. Iz te stagnacije proizašao je i njegov govor na skupštini koji je imao previše literature i premalo politike.

Na glavnom postolju pojavljuje se tako Đilas. U malome sporu oko toga da li će u Predsedništvo stranke ući njegov Alimpić ili Petrovićev Homen dobio je Petrovića. Dobio je potom i glasove delegata. Dobio je, dakle, svako prvenstvo. Arogantan sa svojom gvozdenom demokratijom koju praktikuje kao gradonačelnik, vredan, uporan, i neumoljiv kad radi, očajno siromašan kad govori, pljunuti Lužkov, on se nametnuo kao onaj koji dolazi. U stranci bez mnogo unutrašnje debate, u stranci zapravo tehnokratske prakse, sa vapijućim zadatkom da se Srbiji ne dozvoli da stane, on ne bi morao biti čovek na pogrešnom mestu.