Evropa na „hidžab-testu“

Presudom je još jednom potvrđena odluka CJEU iz 2017. i njome se baca svetlo na dugogodišnje tenzije zbog multikulturalizma u Evropi. Njome se naročito pokreće pitanje da li u evropskom javnom životu ima mesta za vidljive muslimanke.

Proteklih nekoliko meseci sam razgovarala s muslimankama, od kojih su mnoge državljanke i stanovnice evropskih zemalja, o njihovom predstavljanju u medijima i percepciji pripadanja u njihovim zemljama. Iako su mnoge prijavile slična iskustva sa izopštavanjem i maltretiranjem, Evropljanke, naročito one koje su izabrale da nose hidžab (maramu na glavi), često su mi govorile:“Osećam se kao da ne postojim.“

Za one koji ga nose hidžab je više od verskog simbola. Muslimanke prekrivaju kosu zbog tradicije, da bi održavale vezu sa svojim kulturološkim nasleđem ili zbog skromnosti. Nekoliko mladih žena u Evropi s kojima sam razgovarala objasnile su da nose hidžab uprkos negodovanju njihovih imigrantskih porodica koje ne žele da se one suočavaju s nepotrebnim promatranjem ili diskriminacijom na poslu.

Ali njihov izbor sa sobom nosi veliku cenu na ličnom planu. Sve zastupljenija evropska pogrešna percepcija hidžaba kao simbola navodno mizogene islamske kulture je učinila da se žene koje ga nose osećaju kao bezlične, bezimene „žrtve“ koje moraju da se spasu, umesto kao osnaženi pojedinci koji donose lične odluke.  „Frustrirajuće je zato što se mediji uvek pozivaju na muške članove porodice“, rekla je jedna od njih po imenu Sama u poruci koju mi je poslala iz Italije. „Kao da pitaju ’da li te je otac prisilio da napraviš ovakav izbor koji sam zapravo ja napravila sama’“.

Slično tome, Lama, Francuskinja alžirskog porekla koja sada živi van Francuske, se žali na fenomen „muškaraca belaca u medijima koji vode debatu o tome da li treba da nosimo hidžab.“  Problem je, kaže, to što se tu „nikada ne radi o konkretnoj odeći, već o tome šta ta odeća (njima) simbolizuje“.

Nedavna presuda CJEU ponovo izbacuje na površinu tenzije između prava na slobodu vroispovesti i sve veće nelagode Evropljana u vezi s vidljivim licem islama u regionu. Član 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima podiže visoko lestvicu za ograničavanje manifestacije slobode veroispovesti. Ali se ispostavlja da presude CJEU iz 2017. i 2021. pridaju veći značaj konceptu sveukupne „neutralnosti“ i u slučaju njegove nedavne odluke uticaju na druge – što je pitanje koje već dosta muči mnoge muslimanke.

Nekoliko žena s kojima sam razgovarala reklo je da pre nego što izađe iz kuće prolazi kroz iscrpljujuću mentalnu vežbu, ono što ja zovem testom „da li dovoljno prijateljski izgledam“. „Muslimanke ujutru pogledaju u odledalo i pomisle ’da li izgledam prijateljski? Da li izgledam pristupačno?’“ objasnila je Maha, novinarka. I ove žene se ne boje samo osude muškaraca. Hadija, mlada Francuskinja alžirskog porekla, priznala je da je jednom zastala da stavi crveni ruž pre nego što je otišla na razgovor za posao čuvanja dece.

„Unapred sam im rekla da nosim hidžab. Ne znam zašto sam to uradila, ne znam zašto sam ih pripremala na to ko sam i šta sam“, rekla je. „Izvadila sam ruž i namazala usne da bi (majka) videla da sam Francuskinja, da nisam terorista.“

Ove psihološke stege ističu mučan izbor koji se danas nameće evropskim muslimankama između njihove vere i identiteta s jedne strane i njihove nacionalnosti s druge. Dok većina mladih Evropljanki može da sanja o karijeri po sopstvenom izboru, mlade muslimanke u Evropi se suočavaju s demorališućim uslovljavanjem:“…ali ne možeš da nosiš hidžab.“ U svetu posle -#MeToo u kojem se mlade žene sve više uče tome da poseduju moć, evropske muslimanke se sputavaju zakonom i govori im se da je sama njihova pojava problematična.

Hadija mi je dalje rekla da se zbog iskustva kada je sa 19 godina morala da skine hidžab zbog posla oseća degradirano i osramoćeno. „Zbog toga se osećam ništavno“, rekla je. „Nisam isto što i drugi. Na malo sam nižem nivou.“ Potom je postavila retoričko pitanje:“Šta vam daje pravo da to radite?“

Uprkos proklamovanim evropskim vrednostima – emancipaciji, slobodi i samodovoljnosti – zbog nedovoljne zastupljenosti glasova muslimanki u evropskoj javnoj debati o hidžabu mnoge mlade žene se gotovo ne nedaju da će se konverzacija promeniti.

U upečatljivom primeru licemerja pojedini evropski političari koji osuđuju islam kao represivan i protiv žena promovišu zakone koji prete da onemoguće delovanje musimanki.

„Muslimanke postoje i imaju šta da kažu kada se neka tema njih tiče“, rekla mi je Sumaja (15). „Mi nismo predmeti, mi mislimo, osećamo, imamo slobodu volje, jake smo i inteligentne, a prvenstveno sposobne.“ Ali, kazala je, „mediji to ne žele da priznaju. Baš šteta.“

Umesto da li je islam dovoljno liberalan da bi pripadao Evropi, ispostavlja se da je danas relevantnije pitanje da li je Evropa dovoljno liberalna da u svoj javni život prihvati svoje građanke muslimanke bez obzira na njihovu odoru. Debata će nesumnjivo biti nastavljena u evropskim sudnicama. U međuvremenu životi i egzistencija muslimanki u regionu su neizvesni. Kako mi je jedna mlada muslimanka pomirljivo rekla:“Moram da čekam da se za mene bori žena koja ne nosi hidžab ili muškarac jer trenutno ne postojim. Ja sam niko.“

Autorka je pisac i politička analitičarka za pitanja Bliskog istoka, američke spoljne politike, radikalizacije i nasilnog ekstremizma

Copyright: Project Syndicate, 2021.