Evropa (ne) može bez ruskog gasa i nafte

Čak se donose i nekakve strategije i usvajaju direktive po kojima će se ova zamisao izvršiti.

Međutim, postoji jedna lepa srpska misao koja kaže da papir trpi sve.

Ali krajnje je upitno šta je realno sprovesti u praksi, u kojim vremenskim okvirima i po kojoj ceni.

Ovo je važno tim pre što bi se moglo reći kako su energenti evropskim državama trebali još juče, a već sutra može da bude kasno.

Al hajde da napravimo jednu malu scenarijsku analizu po kojoj se zaista sprovodi ideja oslobađanja Evrope od ruskih energenata.

To praktično znači da sva nafta i gas koji su iz Rusije (i sa njom povezanih država) stizali naftovodima i gasovodima sada moraju da počnu da pristižu tankerima i to uz preduslov da se te potrebne dodatne količine mogu proizvesti.

Ovde dolazimo do prvog i trenutno praktično nepremostivog problema, a to je da u svetu ne postoje tolike rezerve u kapacitetima tankera.

Naime, toliko veliki brodovi se proizvode strikno namenski i dugoročno se planira potreba za njima, tako da nema šanse da je neko mogao da unapred planira šta će se dešavati pa da je negde onako za svaki slučaj ostavio nekoliko stotina tankera spremnih da se na jedan mig uključe u transport.

No hajde da analizu nastavimo dalje uz pretpostavku da se deo rezervi za transport nafte i gasa mogu obezbediti.

Čak i da se reši pitanje izgradnje dodatnih tankerskih kapaciteta (za šta su potrebne milijarde evra i godine čak i decenije rada), dolazimo do narednog problema, a to su kapaciteti u postojećim lukama koje opet ni izbliza nisu dovoljni da za toliko povećan brodski saobraćaj.

Proširivanje luka i izgradnja dodatnih kapaciteta je dosta dug i izrazito skup poduhvat uz naravno pitanje da li u mnogim slučajevima uopšte postoji mogućnost za tako nešto imajući u vidu da postoje prirodna ograničenja.

Dakle, da bi se zamenili ruski nafta i gas potrebno je da EU prvo pronađe slobodne proizvodne kapacitete u svetu, a njih ima recimo u Iranu ili Venecueli.

Međutim i ovo su države sa kojima i nisu baš harmonični odnosi niti postoji sigurnost da pre svega Iran neće takođe vojno početi da rešava neko od svojih problematičnih pitanja.

Nakon obezbeđivanja potrebnih izvora potrebno je dosta godina i puno milijardi evra (stotine i stotine) da se obezbede potrebni transportni kapaciteti.

Za svo to vreme bi već izgrađeni cevovodi u koje je delom i sama EU investirala velike pare stajali kao nasukana imovina jer se na taj način brani demokratija i međunarodno pravo, kao i državnost Ukrajine i životi ljudi.

Mislim da niko nije toliko naivan pa da će da pomisli da je ovakav scenario moguć.

Ono što je izvesno je da će EU pojačavati javnu i medijsku kampanju u kojoj će se svi utrkivati da kažu što glasnije ne ruskoj energiji, dok će istovremeno politički pragmatizam da funkcioniše iza kulisa i energija će nesmetano da teče kao što je tekla i u najdramatičnijim periodima Hladnog rata.

Pozicija Srbije u svemu tome bi morala da bude iznad svega pragmatična.

U tom smislu vlast bi morala da započne pregovore o revidiranju energetskog sporazuma koji imamo sa Rusijom.

Novim strateškim ugovorom treba definisati načine saradnje u znatno izmenjenim uslovima nego što su bili 2008. kada je potpisan aktuelni sporazum.

Fokus novih dogovora bi mogao da bude na elektroenergetici jer je u sektoru nafte i gasa praktično sve što je ranije dogovarano i realizovano.

Primera radi, zašto ne razmišljati o izgradnji nekoliko velikih termoelektrana na gas u kojima bi ruski udeo bio 50 odsto čime bi se izbegavale potencijalne sankcije.

EU bi od Srbije tada mogla da kupuje uvek potrebnu robu, a to je električna energija koja za razliku od nafte i gasa nema tu vrstu „nacionalne obojenosti“.

Na ovaj način bi se zaštitili i srpski i ruski nacionalni interesi, a i EU bi dobila prostor da umanji šizofrenu poziciju u koju svakim danom sve više upada.

Kao slikoviti paradoks ću navesti to da od kada su „zeleni“ ušli u vlast u Nemačkoj ta država beleži ogroman porast upotrebe uglja koji je koliko do pre par meseci bio predviđen da bude ukinut kao izvor energije.

Praktično preko noći je nestala priča o štetnosti sagorevanja ovog energenta i srušene su strategije i direktive koje su na snazi bile decenijama unazad, a što ide u prilog da će se javno pričati jedna priča dok će iza kulisa biti nešto sasvim drugo.

Ukratko, sve se može kada se sklope interesi pa zašto onda ne bi mogla i nova politička pozicija Srbije?!

Naravno, preduslov je da se mi kao društvo dogovorimo šta nam valja činiti što je izgleda teško koliko i da EU nađe zamenu za ruske energente.

Autor je doktorand na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta