Evropa reprivatizuje kompanije, a Srbija prodaje porodično srebro

 Deluje nemoguće? U demokratskoj i tržišno orijentisanoj Francuskoj nije. Posle dugo vremena ideološki udaljene francuske opozicione stranke su se ujedinile i pokrenule proceduru za organizaciju referenduma kako bi se sprečila namera predsednika Makrona da privatizuje pariske aerodrome Orli i Šarl de Gol.

Otkud tako negativan odnos prema privatizaciji pa su se francuski liberali, komunisti, Sarkozi i Le Penova, udružili u stavu da ne treba „prodavati porodično srebro“, kada nas u Srbiji predstavnici vlasti, MMF-a i liberalni ekonomisti godinama ubeđuju da je izlazak države iz vlasništva ključna mera ekonomske reforme?

Ovakav stav je prevashodno posledica loših iskustava u privatizaciji javnih resursa, pošto se pokazalo da promena vlasništva možda dovodi do povećanja efikasnosti, ali ne kroz bolju organizaciju poslovanja i ulaganje, već najčešće kroz kroz smanjenje zaposlenih i lošiju uslugu. Upravo to se dogodilo i u Er Srbiji, koja je prvo otpustila nekoliko stotina zaposlenih, a onda se od „najbolje kompanije“ i „regionalnog lidera“ pretvorila kompaniju sa low-cost uslugom i cenama nacionalnog avio prevoznika koji i dalje pravi ogromne gubitke.

Iskustvo je pokazalo i da novi vlasnici nacionalnog resursa pokušavaju da održe ili uspostave monopolski položaj na tržištu, iako je to bio jedan od osnovnih argumenata za privatizaciju. Takvo monopolsko ponašanje privatnog partnera demonstrirano je i u slučaju Aerodroma Beograd, gde je država dala garancije da će ograničiti razvoj aerodroma u Nišu.

Konačno, iako nam finansiranje državnih preduzeća možda najviše smeta, subvencionisanje se nastavlja i nakon privatizacije, što opet vidimo na primeru Er Srbije, koju država subvencioniše sa više stotina miliona evra, čak značajno više nego nekadašnji JAT.

Slična iskustva imale su i druge zemlje, te stoga ne čudi što je u Evropi poslednjih godina prisutan trend reprivatizacije kompanija, naročito u komunalnoj delatnosti i javnim službama, gde se u praksi pokazalo da država mnogo bolje upravlja tim resursima od privatnih vlasnika. Tako je u državno vlasništvo vraćeno preko 1.000 kompanija, od čega najviše u Nemačkoj i Francuskoj, ali i više desetina u Velikoj Britaniji, koja je decenijama bila globalni predvodnik u privatizaciji.

Dok vodeće evropske zemlje zbog loših iskustava reprivatizuju kompanije, mi rasprodajemo svoju najvredniju imovinu, a što je najgore, često putem nameštenih tendera sa samo jednim učesnikom. Na taj način firme i pojedinci bliski vlasti dolaze do značajnih državnih resursa sa ogromnim popustom, koji na kraju plate građani. Zato ne čudi što je PKB prodat za 104 miliona evra, Galenika za 40 miliona, a Luka Novi Sad za samo 8 miliona evra.

Nažalost, Srbija nema ogromne resurse i zato imamo još veću obavezu da ono što imamo, poput plodne zemlje, ruda i energetskog potencijala, koristimo na odgovoran način. U prirodi svakog privatnog investitora je da u što kraćem roku izvuče što veći profit i zato je neprimereno da prirodne resurse prodajemo, a često i poklanjamo privatnim investitorima.

Pri tome, nema spora da su postojeće državne firme u Srbiji neuspešne, ali ne zbog prirode vlasništva, već zbog nesposobnog partijskog rukovodstva. Nije merilo za struku i rukovođenje u RTB Boru Spaskovski, kao što nije ni Grčić za EPS, a ni Babić za izgradnju koridora – oni stvarno to ne znaju da rade, ali je nedopustivo da prodajemo najvrednije resurse ove zemlje zbog nesposobnosti partijskih kadrova.

Najveći problem je što zbog partijskog kadriranja, rasprodaje resursa i postavljanja stranaca na odgovorne funkcije, mladi ne vide svoju budućnost u Srbiji. Ispada da više ne znamo da sejemo kukuruz i muzemo krave pa smo PKB prodali Arapima, nemamo rudarske inženjere i tehnologe pa smo RTB poklonili Kinezima, plaćamo 50 miliona evra godišnje da nam Francuzi recikliraju đubre u Vinči, ne umemo da vodimo predizborne kampanje već angažujemo Izraelce, ne umemo da organizujemo rad Vlade pa angažujemo Blera da nam pravi delivery unit-e … Kako onda očekujemo da mladi ljudi ostanu u Srbiji, ako ne mogu sebe da vide kao lidere u bilo kom segmentu društva?

Između ostalog, zbog odgovornog odnosa države prosečna plata u Rumuniji je od sredine 2012. do danas povećana sa 349 na 660 evra, dok je u Srbiji povećana sa 372 na 464 evra.

Srbija ima stručne i sposobne ljude, ali im država mora obezbediti šansu i finansijsku motivaciju da se dokažu i ostanu u Srbiji, kao što mora stvoriti i uslove za povratak stručnjaka koji su bili primorani da emigriraju iz zemlje.

U Kinu se godišnje organizovano vrati skoro pola miliona stručnjaka iz razvijenih zemalja, zato što im je kineska država obezbedila uslove za nastavak karijere. Zamislite šta bi za srpsku privredu, obrazovanje i razvoj značilo da nam se godišnje vrati 2.000 stručnjaka, a to realno zavisi samo od nas.

Autor je član Predsedništva Stranke slobode i pravde i bivši državni sekretar Ministarstva finansija