Ukoliko su Vlada i predsednik Boris Tadić zaista ozbiljni kada kažu da je ambicija Srbije da do kraja 2010. postane zvanični kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, a za sada nema razloga da sumnjamo u njihovu ozbiljnost, nadamo se da su istinski svesni promena do kojih će na putu ostvarenja tog cilja morati da dođe, i na planu unutrašnjih reformi društva i u sferi spoljne politike.
Ukratko, u toku ove godine trebalo bi da budu načinjeni neki od ključnih koraka u evropeizaciji državnog i društvenog sistema Srbije i njenih odnosa sa svetom.
Pomenuta evropeizacija, ili „stručnije“ rečeno puna harmonizacija sa standardima EU, dugotrajan je proces, koji će trajati čak i nakon ulaska zemlje u jedinstvenu Uniju. To je takozvana evropska integracija Srbije, koja u praksi podrazumeva, između ostalog, efikasnu i što pošteniju i jeftiniju vladu, malu i građanima posvećenu administraciju, dinamičnu privredu zasnovanu na visokim i ekološki „čistim“ tehnologijama, međunarodno konkurentnu poljoprivredu, najveću moguću bezbednost na ulicama i u porodicama, ostvarenje svih manjinskih prava… Srećom, EU je uspostavila precizan metod merenja uspešnosti društvenih promena, koji je do sada bio primenjivan u redovnim polugodišnjim izveštajima Evropske komisije. Ove godine doći će do izražaja u Upitniku EK o spremnosti Srbije da se priključi Uniji, a ako postanemo kandidat za članstvo i Brisel nam odredi pregovore o pristupanju za 2011. onda sledi najzahtevniji posao usklađivanja sistema, skeniranog u 35 poglavlja „pravnih tekovina“ EU.
Nadamo se, dakle, da su članovi Vlade i predsednik Tadić zaista svesni promena na koje se Srbija obavezala činom podnošenja kandidature kojoj će, ako je zaista cilj dobijanje željenog statusa do kraja 2010, sve ostalo morati da bude podređeno.
Evropska 2010. trebalo bi, dakle, da znači i kristalizaciju srpske spoljne politike, odnosno njeno fokusiranje na Brisel i ostale prestonice EU i izvesno distanciranje u odnosu na Rusiju, Kinu i Pokret nesvrstanih, ne računajući ekonomiju, gde gotovo nikada nisu postojali nepoželjni saveznici. U tom kontekstu, na borbu protiv nezavisnosti Kosova ne bi se smelo gubiti više energije i kapaciteta od neophodnih (formalni ulazak Prištine u međunarodne organizacije), a sa susedima, pre svih Hrvatskom, umesto iracionalne trke za poziciju „lidera u regionu“ i međusobnih preskupih tužakanja treba graditi odnose savezništva na zajedničkom evropskom putu. I, pre svega, tačka na priču o Ratku Mladiću, bez koje kandidat za članstvo u ujedinjenoj Evropi nikada nećemo postati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
