Evropska ili samoupravna nauka

Profesor Zoran Radovanović se uključio u jedan tok diskusije o nauci koji suštinski predlaže obnovu samoupravnog koncepta upravljanja naučnoistraživačkim organizacijama.

Radi se o jednoj pogrešnoj upotrebi značenja pojma autonomije visokog obrazovanja i nauke. U akademskoj zajednici ovaj pojam je tradicionalno označavao slobodno istraživanje znanja i organizacije njegovog širenja. U vreme samoupravljanja ovaj pojam je proširen i na upravljanje institucijama a to je u praksi značilo da se grupne i lične borbe za upravljačke funkcije (direktori, dekani, predsednici saveta) rešavaju arbitražom jedine vladajuće partije. Tako su se vladajući komunisti ubacivali u akademsku autonomiju.

Napuštanjem samoupravljanja, i ulaskom u građansko- kapitalističku tranziciju, ovaj problem (dobar je primer instituta „Vinča“: kako bi se, inače, drugačije rešio?) skrivene političke autonomije, rešio se na jedini mogućni, evropski način: osnivač instituta transparentno preuzima odgovornost za upravljanje institutom bez narušavanja autonomije naučnog rada. Ustavni član 72 to potvrđuje.

Jemči se autonomija visokoobrazovnih i naučnih ustanova koji „samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom“.

Dakle, samostalno odlučuju o svojoj nastavi i istraživanju a upravne funkcije preuzima osnivač – država ili privatnik (kompanija, itd). I to je potpuno u skladu sa evropskim standardima – iz prava svojine sledi pravo upravljanja a to se prevashodno odnosi na poštovanje zakonitosti rada i kontrolu finansijskih sredstava.

A direktor koga bira UO samo je čuvar zakona i nema nadležnosti u naučnoistraživačkom poslu. Osnivač je definisao svoju odgovornost za zakonit rad naučne ustanove odnosom četiri prema tri, pri čemu taj odnos ne kaže kakva će biti neka konkretna odluka. (Moj primer: 2001. godine imao sam podršku svih instanci u institutu u kome sam radio za direktora ali je ministar nauke jednom rečenicom poništio odluku. To sam mirno primio.)

Afirmaciju samoupravnog koncepta nauke, profesor Radovanović potvrđuje zalaganjem za paritet u upravnim odborima instituta a pri tom zadržava odnos jedne trećine predstavnika Vlade na fakultetima a dve trećine unutrašnjih predstavnika. Tako, osnivač, a to je država, samo dodeljuje sredstva i gleda šta se radi.

A radi se svašta. Treba neko da sačini brošuru kakve unutrašnje sukobe i nepravde proizvodi samoupravljanje na univerzitetu: kako se otpuštaju nastavnici koji nisu po volji vladajuće neformalne grupe, kako se korumpiraju neki pojedinci i grupe, kako se napreduje bez rezultata. Itd.

Ako neko želi u Evropu, onda bi treba da preuzme neka njihova rešenja. Da se malo raspita kako je tamo rešen odnos autonomije i upravljanja obrazovnih i naučnih ustanova. Da li Evropa zna za fakultet ili integrisani univerzitet? U takvoj evropskoj nauci nema ni traga od delovanja instituta koje profesor Radovanović podržava bez poznavanja svih činjenica. Jedna grupa u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju već godinu i po dana (od oktobra 2018. do marta 2020) sprečava odluke Vlade da konstituiše UO (uzgred, članstvo u UO se ne plaća).

Oni traže od Vlade da po kriterijumu „moralnopolitičke podobnosti“ delegira članove UO, čime faktičke preuzimaju prava osnivača. Drugim rečima, osporavaju osnivaču da ostvari uvid u zakonitost rada i trošenje finansija. Ovaj, ali i drugi primeri, dovode u pitanje profesorovu tvrdnju da poredak „parališe institucije, suspenduje vladavinu prava..“ Očigledno je da se ti procesi događaju i unutar institucija. A sigurna sam da nije pristalica obnove samoupravljanja u državi i društvu, a time i u sektoru nastave i naučnog znanja.

Autor je naučni savetnik